Moja nesrećna ili ipak srećna rođaka

-Srećna? - bila  je prva reč u njegovoj poruci. Druga, opet posebno napisana, bila je:

-Lepa vremena. Zar ne? - a onda - I nikad nisi saznala kako bih vodio ljubav s tobom!

Bila je iznenađena njegovom porukom. Nije je očekivala, ali brzo otkuca odgovor:

-Nesrećna. Da samo znaš kolika je žudnja u meni za tobom! Toliki je, ako ne i veći strah. Nema dana kada ne mislim na tebe. Evo ti moje suze.… Ipak, srećna sam što si se javio...To mi govori da me nisi zaboravio... – kucala je dok je nazirala kroz suze prelomljena slova.

O, da, bila su to lepa vremena. Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još… Njen brak jeste da je bio samo brak na papiru, bez dodira, poljubaca i bilo kakve intrimnosti. Bolest upropasti i najjačeg čoveka. Tako se dogodilo i sa njenim mužem. Dugogodišnja navika i neka spona moralna, patrijahalno vaspitanje, deca i sada i njihova deca, stavili sui ih u stanje proživljavanja preslikanih dana. Svaki dan je bio isti. Već pomirena sa tim, dogodio se. On, pun erotske snage, neumoran, tresnuo je u njeno nežno telo kao grom koji ne ubija, već prijatno vibrira, dojurio je,pokazao joj kako izgleda život, pokrenuo maštu, život u njoj, podsetio je da je žena sa svim njenim osobenostima, čak, poželjna žena. Njegove priče šta bi joj sve radio, pokrenule su lavinu u njoj. Sva čula su se otvorila i ogolela kao ogoleli živci zuba! Osećala je da kroz njene vene teče uzburkana krv, da njeno telo i ne izgleda tako loše, počela je da se gleda u ogledalu i videla je promene. Zaljubljene žene, dokazano je, prolepšaju se, a ona se prolepšala.

Kako je živela sa mužem bez dodira, poljubaca, intimnosti, tako je nekoliko meseci živela u priči i rečima sa njim. Sve dok on nije zatražio da dođe.To nije mogla da prihvati. A onda, iz dana u dan, prilagođavala se takvoj pomisli i nakon dva meseca, čvrsto je odlučila da u ovo vreme ona dođe kod njega. Oboje su bili nestrpljivi, dani su tekli sporo, želja se razbuktavala i odjednom, pre dve nedelje, shvativši da ne može da pređe neku svoju crtu, izbrisala je sve tragove o njemu i njima. Nestao je na jedan način, ali je ostao zariven u nju kao trn koji nikako ne možeš da izvadiš, jedino da razori tkivo da bi došla do njega. Tu “operaciju” nije mogla da obavi, jer nije želela. Htela je i dalje da je tu, pa makar boleo pri svakom pokretu. Neka barem u neki deo njenog tela uđe i tu ostane  kao suvenir, sećanje na vatru strasti koju je majstorski zapalio, pa makar i ovako bolelo kako neumoljivo boli…

Ostao je samo email koji nisu skoro ni koristili. Sada se na tom emailu on oglasio, a ona mu je odgovorila.

Gledam je i pitanja se u meni roje. Da li je u pravu, da li ispravno radi ili treba da primi ljubav,ako joj je na drugoj strani uskraćena? Razmišljam šta bih ja uradila da sam na njenom mestu i ne uspevam da razlučim. Jednostavno, ne znam kako bih se ponašala u tom “neobranom grožđu”. Gledam je opet i jasno vidim da ta žena zaista nosi veliki teret odluke. Imam prijateljicu koja bi odmah rekla “Budalo, šta čekaš!”, sa kojom se nikada nisam slagala oko prevara i neverstava u braku. “Ma nemoj – rekla bi mi – što sam ja dužna da patim, ako moj muž nije sposoban da …?! Šta bi on uradio da je obrnuta situacija? Rekao bi, znaš, dušo, ja moram, to je fiziološka potreba…Ne seri!”

-Vidi - reče mi ona i okrenu monitor prema meni.

-Pa, nazovi me onda, ludačo!! – upitno je pogledah.

-Ah, on to iz milošte. Kada mi tako kaže, znam da me voli…

Nije mogla da sakrije sve širi osmeh na licu.

-I? šta ćeš? - pitah je – Hoćeš li ga nazvati?

Još uvek se široko osmehivala, a samo dve suze joj kanuše. Iz oba oka po jedna. Nije ni primetila. Pomislih u sebi: pa ona ga ipak voli, a mora da i on voli nju, jer ga je hladno, prosto ledenim glasom “otkačila” pre dve nedelje i izbrisala ga sa spiska, a on se ipak javlja i traži da se čuju. Ima tu još vatre, zaključih.

- Mislim da ga neću zvati. Ne, ne mislim, nego ga neću nazvat!. A i broj sam izbrisala, zaboravila…

Nesvesno je žvrljala po listu papira, pa onda podvukla olovkom po papiru i rekla:

-Ne, sigurno ga neću nazvati!

-Ne mogu ništa da ti kažem. Odrasla si i pametna si osoba. O ovome moraš sama da odlučiš, draga moja rođako. Idem sada, pa ćemo se čuti, a i ako izlaziš, svrati na kafu.

Ustala sam. Preko uskog stola nagele smo se jedna prema drugoj i poljubilje u obraze. Uzeh ključeve sa stola i pogled mi pade par santimetara pored mesta gde su ključevi stajali. Papir, na papiru broj telefona, podvučen olovkom.