Monah (prvi deo)

Ivan je zaključao vrata svoje kuće u jednom malom selu u Sremu. Izašavši kroz kapiju, svratio je do svog prvog komšije i prijatelja iz detinjstva.

-Savo!- povika, ulazeći u dvorište. Iz kuće je izašao njegov prijatelj.

-Reci Ivane.

-Vidi…evo ti ključevi moje kuće. Obiđi je s vremena na vreme…kad stigneš, ili ako nešto primetiš čudno.

-A, ti? Gde ćeš?

-Ne znam. Moram da odem negde. Dugo me neće biti.

-Prijatelju moj…jesu li to opet počele more da te proganjaju? Jbm ti rat…šta učini od čoveka!- reče Sava i njih dvojica se pozdraviše. Ovaj izađe i uputi se seoskim putem prema izlazu iz sela.

Ivan je, prethodnih godina, puno vremena provodio na ratištima. Bio je i ranjavan nekoliko puta i kada se vratio u svoje rodno selo zatekao je praznu kuću. Otac mu je odavno umro, majka je živela sama,  razbolela se i tiho u toj samoći i umrla. Iako je imao i svoj stan u Novom Sadu, želeo je da pobegne od svega, buke, a najviše od ljudi. Nagledao se svega za nekoliko meseci koliko je proveo na ratištu u Hrvatskoj, i kratko u Bosni. Mislio je da će ovde naći svoj mir, ali počele su da ga muče noćne more i on je doneo novu odluku. Ostaviće i ovu kuću i pokušaće da se povrati, da ponovo nađe sebe u obližnjem manastiru. Nije se nikada oženio. Njegova ljubav iz mladosti se odavno udala, kada je shvatila da on nije bio spreman za brak…jednostavno ga je ostavila i posle kratkog vremena se udala. Puno je godina prošlo od tad, ali ipak, s vremena na vreme. znao je da pomisli na nju, shvatajući svoju najveću grešku u životu.

Posle sat vremena hodanja, idući seoskim putevima i kroz šumarke, stigao je do svog cilja. Bio je to manastir za koji je znao da često prima ljude koji traže sklonište u kojem će pronaći neki svoj izgubljeni mir. Ušavši u dvorište manastira, u kojem je bilo nekoliko građevina, iz jedne od njih je izašao jedan od sveštenika:

-Pomaže bog, sine! Kojim dobrom?- upita on Ivana.

-Pomaže bog, oče! Hteo bih da ostanem ovde neko vreme. Radiću sve poslove. Odrastao sam na selu i ništa mi nije teško. Samo mi treba krevet i šta jedete vi, ješću i ja.- odgovori Ivan.

-Ja sam otac Simon! Starešina sam ovog manastira. Dođi da ti pokažem gde ćeš se smestiti. Ako želiš da pričamo o tvojoj muci, reci. Kad budeš spreman, saslušaću te.- reče mu sveštenik. Poveo ga je u jednu manju zgradu i doveo do male sobe.

-Evo, tu ćeš biti.

Ivan je ušao, i pogledao unutra. U sobi je bio krevet, mali sto, stolica i jedan orman.

-Kad se smestiš, tu unutra imaš odeću koju ćeš nositi ovde, za rad. Svoju zapakuj tu u orman. Dođi posle dole gde smo se sreli, pa ćemo dalje razgovarati.- reče mu otac Simon, i izađe. Ivan je seo na trenutak na krevet, osvrnuo se opet okolo i uzeo onu odeću da se presvuče.

Kada je završio sa preobukom, sišao je u dvorište gde je zatekao oca Simona u razgovoru sa jednim od isposnika. Sačekao je sa strane, i kada je ovaj otišao, otac Simon ga pozva:

-Dođi. Kako si ono rekao da se zoveš?- Ivan tada shvati da se nije ni predstavio.

-Ivan. Oprostite oče…

-Nemoj se izvinjavati. Dođi da ti pokažem gde si došao, usput ćemo da pričamo.

Poveo ga je da mu pokaže gde se šta nalazi, i usput ga ispod oka posmatrao. Kada su završili kratki obilazak, seli su na jednu klupu i otac Simon reče:

-Na tvom licu vidim veliku tugu i bol. Šta se sa tobom desilo sine?

 Ivan za trenutak pogleda prema nebu, saže glavu, a u uglovima očiju su mu zaiskrile suze. Otac Simon je ćutao, čekajući da on progovori.

-Oče! Bio sam u ratu…ubijao sam ljude. Nekima nisam ni lice video. Gledao sam mnoge kako umiru. Za tih nekoliko meseci, izgubio sam mnogo svojih drugova. Sada me sve to stiže. Imam često noćne more. Smučili su mi se ljudi koji se pretvaraju u zveri zarad nečijih tuđih interesa. Gledao sam kuće kako gore, i ljude u njima, ljude koji su branili svoje domove do zadnje snage koju su imali. Po povratku sa ratišta nisam hteo da se vratim u grad znajući da njime koračaju mnogi od tih istih koji su, kao i ja, učestvovali u tome. Otišao sam u svoje selo i tamo zatekao praznu kuću. Majka mi je umrla…sama, dok sam ja bio tamo. Pokušao sam da živim u selu, ali onda su počele te noćne more…savest me je grizla do te mere da sam počeo da ludim. Morao sam da pokušam da nađem mir svojoj duši. Ako ovde ne uspem onda ne znam.

Ivan je pričao i sve više se otvarao pred ocem Simonom. Ovaj ga je netremice gledao, upijajući svaku njegovu reč. Kada je završio svoj govor, Ivan je izdahnuo, osećajući kao da iz sebe izbacuje ogroman teret. Neka vrsta olakšanja je prostrujala kroz njega i blago se stresao.

-Sine! Tvoja duša je baš doživela teške patnje. Nisi ti kriv za to što ti se desilo. Taj rat su smislili neki drugi, a nevine duše zbog toga ispaštaju...- poče da mu govori otac Simon. Nastavio je da mu priča nekim običnim govorom, pokušavajući na razumljiv način da mu objasni sve to što je proživeo. Ivan ga je pažljivo slušao. Kada je ovaj završio, prošlo je više od sat vremena.

-Ostani ovde koliko želiš. Posla ima dosta za sve…kada poželiš da odeš, samo reci. Ne trebaju nikakve posebne najave. Sada hajde, idemo na ručak u blagovaoncu.- reče i ustade da pođu.

Kada su ušli u manastirsku trpezariju, video je da unutra ima i nekoliko časnih sestara, koje su sedele za posebnim stolom. Otac ga je upoznao sa igumanijom, i sa ostalima, i seli su za sto.

Tu noć je, prvi put posle dužeg vremena, Ivan uspeo da prespava bez mora i ranom zorom se probudio, spreman da ustane i pođe da obavi svoja prva zaduženja.

-nastaviće se-