Monah (treći deo)

Nešto oko podneva, kada su njih dvojica već završavali seču grana, začuo se zvuk traktora.

-Evo ga Mitar! Taman na vreme.- reče Bogdan.

-O, ljudi! Vi ste završili? Ja sam Mita.- reče ovaj, silazeći sa traktora. Kada je došao do njih, pruži ruku Ivanu.

-Ja sam Ivan. Hajde da odmah to nabacamo na prikolicu, pravo da vam kažem, sad sam već malo ogladneo. – odgovori Ivan, kada se pozdravio sa ovim. Njih trojica složno počeše da tovare drva na prikolicu i ubrzo je bilo gotovo.

-Hajde penjite se...namestite se nekako da ne idete peške.- reče Mita, i njih dvojica pokupiše alat, sekire i ručne testere i popeše se. Kada su stigli do manastira, Mita otera traktor do drvene šupe u kojoj su ostavljali drva i tamo su opet zajedno istovarili sve to i pošli da se operu pred ručak. Otac Simon je izašao da ih pozdravi i upita:

-Jeste li se umorili? Vidim, Ivane, da ti je dobro došlo ovo.

-Jeste oče! Navikao sam ja od malena na teške poslove, još sam jak...mogu ja dosta toga. Samo ovo drugo da me prođe.- reče, a Bogdan ga zabrinuto pogleda, kao i Mitar.

Prolazili su dani, Ivan se prihvatao svega što je trebalo raditi, pokušavao je da izbegne odlaske na jutarnje i večernja služenja, ali otac Simon ga je uveravao da će mu i to dobro doći u njegovom oporavku. I ostali iskušenici su ga brzo prihvatili, iako je on izbegavao i da puno priča o sebi, ali voleli su ga zbog njegove vrednoće i zato što je uvek priskakao kada je nekom bilo teško da nešto obavi. Najviše se za njega vezao Bogdan, koji ga je posmatrao kao oca, pošto je Ivan bio skoro tih godina kao i njegov otac. S vremena na vreme, znao je da opet sa ocem Simonom obavlja neke razgovore. Pred njim se otvarao, kao i prvog dana, izbacujući iz sebe sve one užase koje je doživeo ili uradio. Ovaj je i dalje bio pažljivi slušalac, i posle svake Ivanove priče, govorio mu je svoja mišljenja o tim događajima. Ivanu su prijali njegovi odgovori, i zahvaljujući svemu tome, polako je počeo da nalazi neki svoj mir. Noćne more su počele da nestaju, i za kratko vreme, njegovo spavanje je bilo bez trzavica. Jednom kada je radio nešto na maloj njivi koju je manastir imao, do njega je došao jedan pas koji je izašao iz obližnjeg šumarka. Bio je to lep vučjak, koji je ko zna odakle zalutao. Ivan ga je pogledao i iz svoje male vrećice u kojoj je imao neku lepinjicu koju je poneo sa sobom, odlomio parče, sagao se i ponudio psu. Ovaj ga je pogledao, malo nakrivio glavu i prišao do njega.

-Uzmi. Mora da si gladan. Odakle si ti dolutao?- reče, pružajući to parče psu. Vučjak uhvati parče, i poče da žvaće. Kada je završio, došao je do Ivanovih nogu, ovaj se saže, i pomilova ga po vratu i izvadi još malo.

-Evo, podelićemo ovo. Više nemam.

Kada je završio, pas ga je čekao malo udaljen i kada je Ivan pošao, krenuo je za njim.

-Hoćeš sa mnom? Hajde.- pozva ga i krenuše putem prema manastiru. Kada su stigli, Mita ga ugleda.

-Našao si novog prijatelja?

-On je našao mene. Pojavio se dok sam radio na njivi. Bićemo ja i on novi drugari.- reče Ivan, pomazivši ga.

-Dobro. Kako si ga nazvao, moraš mu dati ime…da se navikne.

-Razmišljao sam putem i mislim da ću ga zvati Ares…to je bio grčki bog rata. A on mi baš deluje kao ratnik. Nego ima li negde nekih dasaka, ili tako nešto, da mu napravim kućicu?- upita Mitu.

-Naći ćemo nešto. Hajde ovamo, pomoći ću ti.- odgovori on i pođoše prema šupi, a Ares krenu za njima. Tamo su pronašli dovoljno materijala i odmah su prionuli na posao. Ares je sedeo na zadnjim nogama i posmatrao ih, a na ulazu u šupu se pojavio i otac Simon.

-O, pa mi imamo novog člana zajednice! – reče i pomilova Aresa, koji je uživao u pažnji koja ga okružuje.

-Nadam se da se ne ljutite. Ja ću brinuti za njega..- poče Ivan.

-Ne sekiraj se. Znaš da imamo onih nekoliko naših što idu sa čobanom...jedino da ga oni prihvate.- reče otac Simon.

-Zato ga i nisam vodio tamo u boks. Brzo će se oni navići oni na njega.

Otac Simon izađe, a njih dvojica nastaviše i ubrzo je Aresova kućica bila gotova.

-Stavi je ovde kod šupe. Tu je i zavetrina, ima ovu nadstrešnicu…mislim da je to idealno za njega.- reče Mita.

-U pravu si.- odgovori Ivan i tako su i uradili.  

Pored Aresa, Ivan je počeo da se još više vraća u normalno stanje. Ovaj se nije odvajao od njega, gde god je išao. Ares je postao i ljubimac skoro svih u manastiru, a pored Ivana, Mitin i Bogdanov. I prvi susret sa još nekoliko kerova, koji su pripadali manastiru, i koji su odlazili sa čobanom koji je vodio na ispašu nekoliko koza, krava i desetak ovaca, je prošao bez problema. Ares je i sa njihove strane prihvaćen i ukoliko bi se desilo da ivan nešto radi u blizini, on bi provodio vreme sa njima u nekoj samo njima znanoj igri i druženju. Na jednom od čestih druženja sa ocem Simonom i razgovoru koji su njih dvojica vodili, ovaj upita Ivana:

-Nisi mi rekao, zašto se na kraju nisi oženio?

-Rekao sam vam oče, da je bila ta devojka u mom životu…bila je mlađa od mene tri godine. Imala je nepunih 18. Voleli smo se, ali ja sam tada voleo da popijem i često sam sa prijateljima provodio vreme u noćnom životu. Ona je htela da se uzmemo…a ja sam odugovlačio. I na kraju, ona je odustala od mene. Jednostavno je otišla… par meseci kasnije se udala. Od tada je nisam video...mislim da je živela u Zemunu.

-Dobro. A posle?- upita otac Simon.

-Ja sam nastavio da se momčim…menjao sam devojke, ali nisam mogao da se dugo zadržim. Godine su prolazile i došli su ovi nesretni ratovi.

-Mlad si još Ivane. Tek si prešao četrdeseu, ti još možeš da imaš svoju porodicu, ženu, decu. Imaš taj stan, kuću u svom selu…

-Znam, ali…

-Nema ali. Kada staneš potpuno na svoje noge idi, potraži neku dušu koju ćeš usrećiti. U tebi ima mnogo još ljubavi i dobrote koje ćeš nekom pružiti.

-Hvala vam oče! Videću još.

Par dana kasnije, Ivan je sa Aresom bio u vinogradu, kada je kod šumarka primetio jedan crni auto, koji je išao starim putem. Bio je udaljen nepunih tridesetak metara, video je krupnog mladića koji je izašao besno iz kola, vičući na nekog i otvorio suvozačeva vrata, obišavši kola sa prednje strane:

-Izlazi napolje, kučko!

Iz kola je izašla preplašena mlada devojka, od možda nepunih 17-18 godina. Čim je izašla ovaj je uhvatio za ruke i protresao derući se na nju.

-Šta ti misliš da možeš da me praviš budalom?

Ivan je krenuo kroz red vinove loze, a Ares je pošao za njim. Brzo je stigao do kola i rekao:

-Pusti devojku. Šta se ovde dešava? Da nisi malo preterao?

-Šta ti hoćeš, majmune?- nabusito odgovori mladić. Ivan ga odmeri na brzinu, shvatajući da pred sobom ima jednog od nabusitih bogatih klinaca, koji misle da su najjači.

-Prvo, ja sam ti se lepo…- poče Ivan, a ovaj polete na njega. Ivan ga spremno dočeka, izbeže napad, i udari ga pesnicom. Ovaj pade, a Ares dolete i uhvati ga za nogu.

-Jaooj! Skloni psa, đubre jedno, da ti…

-Prvo se malo smiri. A drugo, obećaj, da ćeš mirno ustati, ući u auto i otići odavde. A ti, jesi li dobro?- upita Ivan devojku.

-Dobro sam. Samo sam malo uplašena. Hteo je da me siluje. Stopirala sam,..pokupio me je i odmah krenuo da me napada.

-Laže, kučka!- povika onaj još uvek na zemlji, a Ares zareža i zalaja kod njegove glave. -Hajde ustani, ulazi u auto i gubi se odavde! - dreknu Ivan na njega. Ovaj ustade, i otvori auto, i uđe u kola.

-Molite boga da vas ne nađem.- reče, zalupi vrata i ode.

-Hvala vam, čiko!- reče devojka.

-Odakle si dete? Kako se zoveš? Ja sam Ivan, a ovaj lepotan je Ares.

-Ja sam Snežana. Pošla sam kod majke u posetu u bolnici. Ona je u Sremskoj Kamenici, težak je bolesnik sa srcem. Otac mi je pre nekoliko godina umro, a ja sam sad kod bake u Inđiji.

-Dođi sa mnom. Ja sam ovde u blizini u manastiru. Sad je kasno da nešto smislimo kako da odeš. Zamolićemo starešinu da te smesti noćas, pa ćemo ujutro da te nekako odbacimo, makar do autobusa.- reče joj on, i pođoše. Dok su išli, Ivan je tokom razgovora koji su usput vodili, zagledao u njene crte lica koje su ga podsećale na nekoga, ali nije mogao da se seti na koga.

-Oče! Imamo opet jednog gosta. Devojci treba pomoć..-reče Ivan ocu Simonu kada su stigli do manastira i ispriča šta se desilo.

-Pozvaću neku od sestara, dobrodošla je, neka prespava, pa ćemo ujutro nešto uraditi da joj pomognemo.

Ubrzo je jedna od sestara došla i Snežana je otišla sa njom.

-Tebi baš prešlo u naviku da skupljaš nesretne duše po polju.- reče Simon Ivanu, pomalo kroz šalu.

-Valjda se tako desi, da jedni druge nađemo.