More u boci

To je bilo samo još jedno proleċe, kao i svako drugo, pubertetski jogunasto.
Ipak, i pored te mladalačke euforoje proleća, zima je, tu i tamo, još ponegde zatezala tankim ledom neku baricu.
Za takve, još su bile potrebne čizme ili dublje cipele s debelim đonom. Ko ih nema, valjalo bi mu da pripazi, tanak led je najopasniji.
Njene čizme su bile stare, do gležnjeva, toliko pojedenih đonova od raznih asfalta, betona, kaldrme, kamenčića, pa je morala naučiti veštinu hodanja, tako da ne podiže stopala, tek jedva, kao da je za tlo zakovana.
Na zavoju izlaza s velike staze Kalemegdana, stajala je devojka u dugoj haljini tamno zelene boje sa zlatno - žutim detaljima. U ruci je držala crvenu ružu i elegantnim, plemićkim pokretom ju je nudila prolaznicima, mameći ih, kao šumska vila, da joj omađijani priđu i mahinalno uzmu ružu. A onda, s druge strane staze, prilazila bi druga vila, pa bi obe opkolile šetače, a odnekud ispadne vitez sa fotografskom aparatom, pa ih tako zajedno uslika. Zaustavljale su roditelje s decom, parove, turiste...
Ona je stajala po strani i smeškala se, što joj je, bar za tren, zamaglilo osećaj usamnljenosti. Radovala se njihovim osmesima, koje su razvlačili do tačke kidanja, samo da fotografija ispadne što srećnija. To su one fotografije koje samo ispadnu, kao isplaženi jezik.
Prilazila je toj scenografiji, lagano. Kako je bila sve bliže, osećala je trnce uzbuđenja, iščekujući i sama ponuđen cvet.
Evo, još par koraka, uzeće i ona ružu. Izmamiće samoj sebi i osmeh, iako je i on, poput barica pod nogama, zaleđen. Samo, ne od ove zime, već od ko zna koje pre.
Pogled vile koja je držala ružu, usmerio se ka njoj, zajedno sa tim blještavim osmehom, kao da joj je zalepljen na licu, kao svetlo koje se nikada ne gasi. Tek kada je tom svetlu bila bliže, shvatila je da taj osmeh ne svetli zbog nje, da će svetleti i kada ona prođe pored njega.
A i bolje je tako. To slikanje bi bilo samo jedno tužno svedočenje njenoj samoći. A tek novac za fotografiju, koji nema, kako bi se obrukala!
Da je srećnija prilika, mogla je biti ovekovečena s krunom na glavi i ružom u ruci, velikom, crvenom...

Dugo je već niko, toliko dugo, pa bi odavno mogla biti svako.
Našla se na ulici, suviše širokoj za nju. Instinktivno, poput hrčka, potražila je uske prolaze, nedovoljno osvetljene, ali dobro znane, kako bi našla utočošte od udara boja izloga, tih najranijih vesnika proleća, dok se priroda još predomišljala. Valeri boja raznih tkanina, ogledali su se u refleksiji izloga, sveže umivenih.
Iznenadni udar vetra, naterao ju je da zaogrne kaput, tako da je rub od desnog krila, stigao čak na levi kuk, pa je izvukao njenu liniju, do samog ogoljavanja. Vitka, to svakako nije bila, jer bi svako rekao - mršava, neuhranjena. Odavno nije obraćala pažnju na poglede, tuđe, a najmanje svoje.
Ostati sam u gradu punom ljudi je teže nego obreti se u pustoši.
Najveća pustoš bila je u njoj, a goli zidovi njene kuċe, nalazili su na sve udaljenijoj adresi.
Koliko čovek može biti bez drugih ljudi? Onih dragih, kojima ni mahati više ne može? Koliko bez razgovora? Koliko bez hrane? Vazduha? A tek suza, koje nemaju od čega više nastajati, jer se i tuga osušila, kao panj, što nakon presecanja stabla, još neko vreme ispušta svoje sokove, dok ne usahnu do poslednje kapi. Ali, i dalje je, čak i tako beživotan, prikovanih žila, duboko u zemlji, pa ne pripada niti smrti, nit' životu.
Koraci su je vodili, vezanih očiju, ka tom hladnom napuštenom stanu, koji je nekada bio dom. Ovaj sada ima samo jedan orman, pun proteklih godina, kadu u obliku kolevke, a kraj kade, uz policu sa zamagljenim ogledalom, dugo već stoji jedna boca. U njoj se nalazi poslednji dan jednog leta, kada je, kao da je slutila da ga poslednji put vidi, pozdravljajući se od mora, zahvatila penušavi talas koji joj je more ponudilo i zatvorila ga u staklenu bocu od ispijenog soka od nara. On joj se smejao, toliko je voleo te njene detinjarije. "Derište jedno...ako ti se to tvoje more prospe u putu?" A eto, nije. Sve se drugo razlilo, samo ne i njeno more... Ima ona u toj kući i pisaći sto od hrastovine, sa dve velike fioke, punih notnih svezaka, a kraj stola, upražnjeno mesto, na kome je boravio onaj ko joj je ritam damara duše najbolje upoznao. On i Šopen. Taj tamno smeđi klavir sa prednjim nogarima na točkiće, u punom drvetu, nije znala kom, sigurno nekom koje je raslo od muzike, morala je prodati. Bolnički dani i noći njenog supruga, koštali su svake note, svakog tona. On je potom plakao zbog toga, znajući koliko joj taj stari klavir znači, pa se cena znatno podigla, jer njegove suze su bile tek neprocenjive.
Suvih usta, udahnjivala je još suvlji vazduh, pa ju je taj sudar sopstvenog daha s dahom vetra, terao na kašalj. Ili je to hladnća konačno zavladala njenim kostima?
Telo joj se još više zgrčilo. Učini joj se da će pasti, neki mračni oblak joj se spustio na gornje kapke. Zatetura se, pa se utom nagnu na jednu stranu, onu, koja je odabrala pad. Zadrža se mahimalno, rukom, dodirnuvši betonsku uzvišicu. Dovuče i noge do tog mesta, kao da samo do pola njene i skliznu, kao uz neki kameni nadgrobni spomenik.
Sedela je na njemu neko vreme, koje nije mogla proceniti, dok je hladnoċa ne opomenu. Teško upravljajuċi rukom bez cirkulacije, pokuša da izvuče jedan crveni jastuk iz cegera, kariranog, pijačnog. Uspela je da se pridigne, tek da podmetne jastuk pod sobom, zamišljajući da je u svojoj dnevnoj sobi. A onda, taj trenutak povratka delića snage, ohrabri je na čin koga se najviše plašila.
"Da, baš sad, sad..." I izvadi iz torbe okruglu, praznu limenu kutiju od čajnih kolutića s cimetom i bademom, koji joj je još kao devojčici, donela tetka iz Engleske. Celog života je tu kutiju, sa naslikanim medvedićima, čuvala za svoju ćerku, koju će jednog dana imati. A nikada nije. Kao što je čuvala i pun orman haljina, šnalica za kosu, tašnica, koje je ona odavno prerasla, takoreći nenošenih, jer je trebalo da ostanu za nju, koja nije došla. A sačuvane knjige, iako puno puta iščitane, jednom ih je odnela u biblioteku njene davne škole, ali su tamo bile nepoželjne, tako rekoše. Sada se čita neka druga lektira. Tako skrušene ih je vratila, da uz nju čame, u nadi da će ih još jednom, barem, neko pročitati.
Zamišljala je tu policu s dva prsta prašine, zamišljala je sve ono što je čini tom i takvom, koja ima sećanje na ovo ili ono, samo da bi glavom bez obzira pobegla od te osobe koja sedi tu, na asfaltu, baš kao one prosjakinje...
Utom jako zazveča kutija kraj njenih nogu. Još je tražio ravnotežu novčić, kao klizač na ledu, kada ga je ona uspela propratiti pogledom. A onda, nakon svoje bravurozne piruete, novčić se spusti na dno od lima, drhteći, kao da je i njemu zima. Nije smela pogledati ni kraj od tog plavog kaputa koji je se udaljavao, nakon što je ubacio taj novčić. Stavila je obe šake preko čela, kao štit od sveta.
U tom svetu, od kog se skrila, padale su novčanice odozgo, kao lišće, otežalo od vlage i spuštale pravo u limenu kutiju sa nasmejanim medvedićima koji plešu.
A onda, jedan glas je dozva u svet:
"Jeste li dobro?"
Podiže najpre svoj štit od sopstvenih ruku, a potom i pogled. Devojka u žutoj perjanoj jakni do kolena, gledala ju je zabrinuto. A ona je već zaboravila kako takav pogled može izgledati, ali ovaj, dopirao je iz devojčinog glasa. Oči devojke su bile mutne. Ali glas, bio je tih i istanjen, kao da je izranjavan.
"Bledi ste, hladno je da sedite tako..."
"Ne...ne osećam..." - htela je reći "ništa", jer ništa nije ni osećala, ali tu reč nije mogla izgovoriti, jer je ta reč, već sama po sebi tako prazna, ništavna.
"Čujte, hladno je, a i da nije, kad se tako sedi... "
Birala je reči, da ne povredi tu, očigledno smrtno ranjenu ženu.
"Volela bih da mi dozvolite, da Vam pomognem da ustanete...pa da odemo tu negde blizu, na topli čaj, kafu, nešto da pojedete...pojedemo, zajedno. Ja sam ceo dan na nogama...prijalo bi mi."
Bez boje u očima, nemo ju je gledala, tu devojku u jakni boje tužnog sunca.
"Imate li kod sebe poklopac od kutije? "
Tek sada je osetila takvu obamrlost, da je jedva shvatila šta je pita.
Htela je da zavuče ruku u ceger, ali joj je ruka bila kao drvena.
Devojka je iskoristila taj neoborivi dokaz ženine slabosti, pa je brzo prišla cegeru i sama pronašla poklopac. Pritisnu jednom rukom one papirne novčanice, da se ne razlete, drugom poklopi kutiju odozgo i ubaci je u torbu. Pruži ruku ženi, još živoj, koja se za života predala zemlji i betonu, pa kada vide da je jedna ruka nedovoljna, sa obe je obgrli oko struka i polako je nagna da se pokrene i sama.
"U blizini je jedno udobno i tiho mesto, dopašće Vam se. Okrepićemo se."
Pošla je uz toplu ruku devojke, što od mlade krvi u njoj, što od tog perja u njenoj jakni. Prepustila se toj mekoći, do malopre napola smrznuta.
Ušle su u mali restoran sa svega četiri stola. Sele su za onaj, u dnu prostorije. "Čaj od nane" - odgovorila je na pitanje šta bi popila.
Nije je ništa više pitala, samo je motrila, da li bar malo ima obrisa života na obrazima.
Jako se dobro naučila tim merenjima, od boje beonjače, obraza, plavetnila žila na slepoočnicama...dobro se naučila, zato što je loše očekivala. Majci njenoj, lekari nisu mogli pomoći, pa je bila prepuštena moltvama, na svoj način sklepanim, bez reda i kanona, od reči bez jasnig oblika, sličnih vapaju, izgovorenih u retkim majčinim satima bez bolova.
"Čini mi se da izgledate bolje nego malopre. Možda biste sada mogli nešto i pojesti?"
"Vi ste lekar?"- iskliznuše joj prve reči, nakon dugo vremena.
"Nisam. Samo tako delujem. - nasmeši se, jer u toj rečenici prepozna pronicljivost, koja je mogla olakšati dalje sporazumevanje s tom bespomoćnom ženom.
"Briga mi se, nekako, uvukla pod kožu..."
"Zašto toliko brinete, o drugima...meni...?"
"Nije to ni briga, već, navika. Ali, za Vas sam se baš zabrinula. Vi ne ličite...na one koji prose... Znam, znam...muka natera. Ali, Vi ste tako, kako da kažem... drugačije nemoćni. To nije za Vas."
"Nije ni za koga..."
"Ne...svakako... Ipak, nežne ste građe, ova zima...razboleli biste se. "
"Bolest...je svačija...svako može da se razboli... A ne i da se izleči."
"Da...moja majka nije mogla... Nije prošlo ni četrdeset dana... A ja, eto, nosim žutu jaknu...ona mi je kupila. Uvek je volela... od malena, da me oblači u vedre boje."
"Imate jaknu kao tužno sunce."
Devojka se nasmeši, dopao joj se ovaj opis njene jakne, jer je to bio i njen opis.
"Nosite ono što bi Vaša majka želela. Ja nisam majka, ali znam to... A ja, evo, nosim čizmice koje mi je muž kupio, iako imam još jedne u ormanu. Te godinama čuvam... A ove, njih volim da nosim...kao da još oseċam njegovu ruku, dok mi ih obuva u prodavnici.
"Ti si moja Pepeljuga", rekao mi je, "koja nema staklene cipelice, ali zato ima italijanske čizmice."
Obe se nasmejaše, tako da boja žute jakne nije više bila tolko tužna.

Uskoro su, zajedno, ruku pod ruku, šetale Kalemegdanom, i to ne samo jednom. Ali jednom, fotografisale su s vilama koje svima redom poklanjaju ruže i vitezom s mačem. A na stazi, pored njih šepureċi se, slikalo se i proleċe
Bilo je i tužnih, zatim opet lepih dana, kada su, ničija mati i nečija kći, razmenjvale knjige, note, neobične, starinske haljine, šaleve, šnale za kosu.

A more iz boce, jednog letnjeg dana se malo baškarilo u kadi, sve dok nije isteklo kroz slivnik. Tako će se, možda, vratiti velikom moru. Tamo mu je i mesto.

Ivana Đorđević
5.mart 2025.godine
u Beogradu