Mrtva priroda

Svetlost je tekla kao mleko kroz zatvoren prozor bez zavesa. Prosula se po tamno-crvenoj draperiji gusta kao krv. Najtamnije je bilo u očima bez zenica sa usnama koje nisu i neće nikada progovoriti.

Misli su bile vidljive kao klupko zmija koje su se otimale iz glave iako vezane za nju. Otimale su se uporno i jako do krajnjih granica uzaludnog.

Odsjaji svetla neke druge stvarnosti pretrčavali su glatku površinu naslikanih cvetova stare vaze. Bili su to uparadjeni parovi u redu za grupno venčanje pred oltarom nebeske pravde. Andjeli su bili svedoci, a Bog matičar.

Umetnik se počeša po razbarušenoj kosi, zevnu najjače što je mogao i najzad, poče da meša boje na neverovatno neurednoj paleti. Preko sasušenih grudvica ranijih pokušaja, zakorelih dokaza kreativnog ubistva, uporno je nabacivao sveže iscedjene boje.

Zazvoni telefon.

"Gorane, znam da si tu i da nećeš da mi se javiš! Možda nije u redu na ovaj način da ti kažem, ali moram, odlazim, ne želim da budem više sa tobom...iako te volim, ali..."

On prekinu vezu.

"Da…" pomisli, "Najtamnije su oči bez zenica. Pokušaću da naslikam tu hladnoću!"

Vreli dah je izbijao iz njegovih usta, dok je pokušavao da skicira mrtvu prirodu, koja je sada  izgledala tako toplo i inspirativno.