Muzika i zalazak sunca

Kažu da se rodila u doba kada je sunce već uveliko bilo pred zalaskom, prosipajući svoje poslednje zrake na okna prozora, osvetljavajući joj beo i svetao ten poput oreola.
Svedoci koji su bili na njenom rođenju govorili su kako joj je zrak toliko prijao da je zaspala mirnim i blaženim snom nevinog dečijeg srca.
Rumenilo njenog lica upotpunilo je rađanje jutra koje je prethodilo novom izlasku sunca. Vremenom je izrasla u prekrasnu i vitalnu devojku, odgajanu jutarnjom rosom, zracima sunca u tihom praskozorju i smiraju dana.
Ćesto su imali običaj za nju da kažu da je tipično gradsko dete, nenaviknuto na poslove u kući i da joj je preko potreban odlazak u selo kao jedan vid terapije. Njena naizgled krhka spoljašnjost je bila samo privid pravg stanja njenog duha. Bila je izuzetno jakog borbenog stava, nikada se nije kolebala u bilo kakvom prelomnom trenutku u životu. Znala je, zahvaljujući dobro izraženoj ženskoj intuiciji, da se izbori za pravu i nepogrešivu odluku. Zato se nije nikada ni kajala. Znala je da jednom odlučeno, ne zahteva vraćanje unazad i preispitivanje svega sto je dovelo do određenog toka stvari. Pripisivala je to neminovnom prstu sudbine, koji svakom od nas pokazuje putanju kojom se mora ići, direktno ili zaobilazno.
Zahvaljujući takvom životnom stavu, vrlo brzo je prikupila za sebe širok krug vernih prijatelja, koji su u njoj nalazili preko potrebnu utehu u trenucima osame. Uvek je mogla da računa na podršku prijatelja, polako, ali sigurno je sticala punu pažnju i njihovo neograničeno poverenje. Bilo joj je veoma drago zbog toga, pripadala je osobama koji svojim nesebičnim stavom poklanjaju ljubav...
Polako se prikralo vreme da mora napustiti sigurnost doma i otići na nepoznato mesto sa tuđim svetom da podeli svoju sreću. Sasvim neočekivano, jednog dana stigao joj je poziv za prekvalifikaciju svog zanimanja u cilju dobijanja potrebne specijalizacije. Iako je dugo čekala taj poziv, na prvi pogled nije mu se sasvim obradovala. Znala je da sunce tuđeg neba ne greje istom toplinom kao u mestu gde se rodila, tuđi je to svet, sve je razdvojeno i podređeno sticanju uspeha. Žrtvuje se ono najsvetije u čoveku, to je cena koja odnosi slobodu mišljenja i svetost doma. Znala je šta predstavlja cenu slave, ali nije mogla da odbije ponudu koja se dobija samo jednom u životu. Svako od nas dobije svojih 5 minuta, neko ih prepozna i iskoristi, mnogi ne. Starost koja dolazi, nosi sa sobom teret krivice kojom nas pritiska za sve promasene šanse i izgubljene prilike. Nije htela da sebe žrtvuje ni u jednom pogledu. Otići će, ali će istovremeno u sebi zadržati dovoljno duše kojom će pridobijati i osvajati najtvrdokornije pripadnike tuđeg sveta.
Prolazilo je vreme, brzo se uklopila u strani svet, njihovu kulturu i običaje. Nije verovala da će joj poći za rukom, ali jeste. Čestitala je sebi na tome....
Šetajuci avenijom metropole, sasvim slučajno naišla je na ulicnog svirača koji je već duže vreme prikupljao dobrovoljne priloge od prolaznika, kako bi sakupio dovoljno novca kojom bi uplatio školarinu i priveo kraju studije. Zbog čestih odustajanja sa obaveznih predavanja, izgubio je pravo na školovanje. Zdravstveni problemi i briga oko nemoćne majke su platili danak njegovoj karijeri. Iako je sve bilo protiv njega, nije mu bilo krivo. Roditelji su uvek na prvom mestu, a pogotovo majka, koja je znala da radi i u tri smene ne bi li mu omogućila kvalitetno školovanje. Oca nije valjano ni zapamtio, preminuo je od posledica prekomerne upotrebe lekova za ublažavanje teške bolesti koja ga je godinama mučila. Videvši da se nalazi u bezizlaznoj situaciji, majka je preuzela na sebe svu brigu oko kuće i time poremetila i svoje zdravsteno stanje. Osećao se donekle krivim zbog toga i rešio da joj pomogne i olakša život, ali nije znao kako. Rešenje je pronašao u svakodnevnoj svirci na ulici, bio je virtuoz na violini, melodije su same navirale iz zvučne kutije instrumenta, naročito kada se svira iz duše. Nadao se da će neko uočiti i prepoznati njegov neosporan talenat i pružiti mu mogućnost doškolovavanja. Bio mu je potreban pravi mentor, kojem bi svojim kasnijim radom vratio za učinjenu uslugu. Ljudi su uglavnom prolazili nezainteresovano i gledali da se što pre udalje, pritisnuti vlastitim brigama. Nije mu bilo važno, neko će morati jednom da se pojavi, samo treba biti uporan i istrajati u svom naumu.
Prolazeći pored glavnog trga, nije ni primetila kada je skrenula iza ugla i našla se licem u lice sa ulicnim sviračem. Privukle su je note koje su dolazile i našle put ka njenom srcu. Pogledom su sve rekli jedno drugom, bez progovorene reči duše su se razumele. Udelila je svoj skromni prilog u kojem se nalazila ceduljica sa ispisanim brojem njenog telefona. Bila je agent koji se bavi pronalaženjem vrhunskih umetnika koji nisu dobili priliku da se dokažu. Jedan takav je bio pred njom. Pomislila je kako je sudbina krajnje nepredvidiva za svakog i da niko ne zna pravi razlog njenih odluka. Razmisljajući tako, napravila je plan sutrašnjeg rada.
Ranom zorom u tačno dogovoreno vreme u njenoj kancelariji pojavio se mladić kojeg je sasvim slučajno ugledala. Isprva ga nije prepoznala, doterao se i spremio za razgovor sa mentorom. Oči su ga otkrile, bio je osoba koja je svojim sviranjem došla do njenog srca. Pružila mu je šansu, potpisali su ugovor o zajedničkoj saradnji. Nisu ni osetili da se razgovor odužio i podne uveliko došlo. Zbog niza obaveza, nije stigla da mu ništa više kaže osim: "Očekujemo od vas da opravdate ukazano poverenje. Hvala."
Baš kao što je i obećao, tako je i učinio, vrlo brzo je završio i dodao sve nedovršene ispite. Dobio je zvanje primavioline u filharmonijskom orkestru. Uporedo sa poslovnim planom, izmedju njih dvoje se izrodila prava ljubav. Najviše je voleo da svira u doba zalaska sunca, tada mu se nagon naročito pojačavao i tonovi dobijali na zvučnosti. Sastajali su se na rivijeri sa koje su posmatrali zalazak sunca, uživajući u zvucima violine koji su ispraćali na počinak....
Nakon uspešne karijere, koju su krunisali brakom, izrodila su im se deca. Uživala su u odrastanju uz  zajedničke muzičke večeri.
Kako to obično biva, starost dolazi praćena svim našim uspesima i neuspesima, da nas podseti na deo života u kojem smo pogrešili. Greška se ne ispravlja, ali zato ostaje lekcija budućim naraštajima da zaobiđu barijere koje nas koče i sputavaju u životu.
Njihov život je bio uglavnom ostvaren, bili su zadovoljni postignutim.
Deca su nastavila da se školuju i grade svoju karijeru po svetu, a oni bi pred zalazak sunca često ostajali zagrljeni prateći ih pogledom u daljini uz zvuke violine koja nikada nije prestala da svira ispraćaj dana...jer sutra nikom nije obećano.