Muzika noći

Dok zu zvuci Paganinijevog „Đavoljeg trilera“ odzvanjali salom njene oči bile su zatvorene. Jasni tonovi zasecali su udahe, ubadali visokim vrhovima srca i komadali pokušaje odvajanja od hipnotičke sinkope trenutka. U tarnsu dosezala je vrhunac kadence. A onda tišina. Nekoliko sekundi bez daha. Publika se pribrala i prolomio se aplauz. Prvo pojedinačno, povicima i uzvicima koji su prerastali u hor, kasnije dugačak i neprakidan pljesak. Oči su joj još uvek bile zatvorene, disanje joj se smirivalo. Polako je spustila violinu i krvavim vrhovima prstiju prešla preko oznojenog čela. Prošetala je divljim očima preko mase, poklonila se duboko. Sva njena tajanstvena lepota, neka čudna gracioznost divlje mačke, sinula je kao oganj i kroz blistavu kožu osvetlila mrak. Stajala je kao boginja strasti, hranila se uspehom i obožavanjem bezlične mase. Nije se osmehnula, oholo je zavodila sva ispražnjena srca, popila je eliksir večnog života, okranula se i izašla iza bine vešto uvijajući rep dugačke, purpurne hajine oko vitkoh nogu.

Potpeticama je bušila parket dok se hodnikom žurno povlačila u garderobu. Kosu je rastresla i oborila je glavu. Ušla je i zalupila vrata. Drhtavim rukama obrisala je i spakovala violinu. Bolni vrhovi prstiju vratili su je opet u detinjstvo. Setila se hiljada sati vežbanja, hiljada sati kaljenja malih prstiju osuđenih na večitu bol. Setila se batina, udaraca gudalom, kajšem, a uvek u delove tela koji joj nisu trebali za proizvodnju zvuka. Setila se uvreda i ponižavanja, sve je moralo uvek da bude savršeno, vrhunski, perfektno. Setila se detinjstva bez prijatelja i igre. Prve emocije koje je unela u svoju interpretaciju bile su bol i strah. Kasnije u životu naučila je da sve te osećaje pretoči u mržnju, to je iz nje izvuklo najbolje tonove, to ju je naučilo da se sakrije iza zvuka. Tako je postala poznata. Tako je vreme prošlo i sahranila je sve koji su od nje napravili čudovište. Više nije imala koga da mrzi osim sebe. U ogledalu videla je jadnu devojčicu, raščupanu od udaraca, slomljenu uvredama, ružnu, uplakanu, samu, bespomoćnu. Mrzela je tu devojčicu.

Obukla je bundu, predala je instrument obezbeđenju i brzim koracima pošla ka izlazu. Jedva se provukla kroz koridor obožavalaca i novinara. Nije ih gledala, nije se smešila, mogla je da namiriše njihov nervozan znoj, a to je mrzela. Sela je u automobil. Vozač se odmah uputio prema poznatoj destinaciji, jedino se tamo osećala sigurno. Išla je kući.

Daleko u planinama, ogromna, gvozdena kapija nečujno se otvorila i propustila kola. Klizila su još neko vreme kroz gusti drvored stoletnih hrastova, a onda se ukazala stara vila, utonula u mrak. Ušla je, prošla je kroz hodnik, žurno, skoro trčeći. Nije palila svetlo. Iza sebe ostavila je bundu i cipele i bosim stopalima iskoračila je na terasu. Došla je do ivice travnjaka i tu zastala, zabacila glavu, pogledala u nebo izbodeno treperavim sećanjima na zvezde. Onda je iskoračila u travu. Haljina joj se pokvasila ledenim kapima noćne rose, to je prijalo njenom vrelom telu. Najzad je disala. Skoro se nasmešila. Legla je, ispružila noge, a bolne prste umrsila u vlati. Neko vreme čistila je misli mirisima prirode, a onda je začula poznate korake. Okrenula se na bok, stavila je šake ispod lica i pogledala ga. Vuk je prišao i seo. Poželela je da dodirne njegovo meko krzno, da opipa ožiljke od rana koje mu je davno ostavio neki lovac. Pružila je ruku, a on se okrenuo i ujeo je. Samo opominjuči stisak oštrih očnjaka, ništa više, u tišini i bez naglih pokreta,   Odmakao se, pa ponovo seo. Legla je na leđa. Zajedno su gledali zvezde i disali.

„Ne želim da te menjam. Volim te baš takvog kakav jesi.“

Smeškala se dok je lizala kapljice krvi sa dlana. Ostali su dugo slušajući noć.