Na granici

Novih snova više nemam. Imam pun kofer ovih polovnih, okrnjenih, poluostvarenih.

Gde god krenem, vučem ih sa sobom, sve nadajući da ću ih ostvariti tamo gde sam pošao ili bar negde usput.

Na graničnim prelazima, kad god mi se neki carinik obrati sa: "Gospodine, imate li šta za prijaviti?", ja ih uredno prijavim.

Tako i ovaj put, na pitanje carinika, odgovorih:

- Imam gospodine. Imam snova, pun kofer. Kažite mi molim vas, koliko snova je dozvoljeno preneti preko granice?

- Zavisi. - odgovori on, - Nosite ih za prodaju ili za ličnu upotrebu?

- Ma, kakvu prodaju, prijatelju? Ni nove snove niko ne želi da kupi, a kamoli ove stare, pohabane i nepotpune.

- U redu. - reče on onako službeno, - A šta će vam toliko snova na ovom putovanju? Nije li vam to prevelik teret?

- Teret mi je to što nisu ostvareni, a ovo što ih vučem sa sobom, to mi je sudbina.

- Sudbina? - upita on znatiželjno, pa nastavi, - To vam je, druže, mašta samo snovi su mašta i ništa više.

- Eh, da su samo mašta. Davno bi ih ja ostvario. U mašti nema šta ne mogu. Snovi su život, prijatelju.

- Pa, šta te sprečava da ih ostvariš u životu?

- Glava, prijatelju, glava. Sve ono protiv čega se srce bori. Snovi su u srcu, sve ostalo je u glavi.

- Izgleda da ih ni preko nećeš ostvariti jer vidim poneo si i glavu. - reče i prasne u gromoglasan smeh.

- Nije problem što sam poneo glavu, prijatelju moj. Problem je što sam poneo sve ono što je u njoj. Strah, ego, sujetu, ponos.

- Pa, izbaci to iz glave i rešen problem. Reče naglo prekidajući onaj ludački smeh.

- Izbacivao sam na momente i zato mnogi od njih i jesu poluostvareni. Ali čim se glava ponovo napuni kojekakvim tričarijama, snovi prestaju.

- Ti si druže onda beznadežan slučaj. Ti i ti tvoji pusti snovi. Ja bih voleo da ti mogu kako pomoći, ali ne vidim način, a nisam ni stručan, pravo da ti kažem.

- Sad mi dade ideju, prijatelju! Stručan si za svoj posao, jel tako?

- Tako je. - reče on zbunjeno, - I stručan sam i iskusan u svom poslu. Samo, kako ti time mogu pomoći?

- Možeš, možeš! Samo radi svoj posao!

- Ne razumem, sad je još više zbunjen.

- Pa, jesam li odmah prijavio sve to što nosim u glavi? Strahove, sujetu, ponos, strah?

- Nisi. - i dalje je zbunjen.

- E, pa kad nisam. Postupi po zakonu. Oduzmi mi sve te strahove i sve ostalo što nosim u glavi, a nisam ti prijavio.

- Kako čoveče to da ti oduzmem? To ne podleže carinskim zakonima.

- Ne podlaže carinskim zakonima, ali podleže životnim. Dokle god je toga u glavi, života nema. Bar ne onakvog kakvog želimo. Ti jesi carinik, ali si i živ čovek. Pa, te ja sad molim kao živog čoveka, oduzmi mi sve to zbog čega vučem ovaj kofer prepun polovnih i poluostvarenih snova. Sledeći put kad se vidimo, daj da ja imam manje prtljaga, a ti manje posla. Dobro meni, dobro tebi.

I to je kraj ove priče. Znam, pitate se: "Kakav je ovo kraj? Da li je oduzeo sve te strahove, ponose, ego i sujetu?"

Ne znam ni ja. Još sam na toj granici. Kad je pređem, javim vam.