Na ivici

Otvorio sam oči, ali ono što sam video bilo mi je sasvim nepoznato i nepojmljivo. Mrak je imao crvenkaste prelive i neki čudni odsjaji su mi, samo na trenutke, otkrivali  slivove plavih i crvenih reka koje su se račvale i preplitale, na toj neobičnoj geografskoj karti u mreznjačama, na kojoj nije bilo ni jednog putokaza. Hteo sam da pomerim ruke i noge, da ustanem i izađem na svetlo dana, ali mišići nisu slušali komande mojih misli. U stvari, jedino što je u meni bilo živo i jeste bila samo moja misao, a sve ostalo je bilo hrpa mesa i kostiju obavijenih kožom kao  nekom vrećom, bez pokreta i bez drugih čula koja mogu mozgu da prenesu informacije iz spoljnog sveta. Istina, disao sam, uz pomoć nekih cevčica prikačenih na četvrtastu kutiju  bele boje koja je šištala i na čijoj su se tabli smenjivala svetla plave i zelene boje, ali i to sam znao samo kao poslednju sličicu u fiokama sećanja, nisam video  zaista. Kada čoveku otkažu njegove fizičke funkcije, kada telo otkaže poslušnost, počinje avantura  slična onoj kad kosmonaut napusti brod, gore u svemiru, ali je privezan pupčanom vrpcom za instrumente koji mu očitavaju parametre izvan kojih ne bi mogao postojati. Razumeo sam da sam u dubokoj komi, da je  svaka funkcija mog uspavanog tela samo broj i linija na monitorima iznad moje glave i da je sve to posledica neuspele operacije tumora na mozgu, zbog koje sam, inače sam, dobrovoljno došao u ovu vrhunsku kliniku na jugozapadu Nemačke, u nadi da me  tamošnji vrhunski stručnjaci mogu spasti sigurne smrti, koja mi je bila najavljena nakon uspostavljanja dijagnoze.

Čudno je to kako su mi sećanja pomešana, vidim sebe u majčinom naručju, kako me ljulja i pevuši uspavanku, a u sledećem trenutku sam odrastao, ubijen bolom nad njenim odrom, sam, iako je oko mene gomila poznatih ljudi. Trenuci velike sreće i velike tuge, izmešani, promiču kroz maglovitu prizmu razuma, koji se bori da dešifruje njihovo značenje. Imam možda još samo par sati života, ili manje, i svest o tome je jedina jasna tačka u  meni. Uvek me je zanimalo šta se dešava s čovekom u trenutku kad ga život napušta, i  neko čudno razočarenje me je obuzelo dok sam pokušavao da se prisetim svih onih priča o kliničkoj smrti, jer nije bilo ni bele svetlosti, ni pesme anđela, ničeg poznatog, samo moja lutajuća misao koja se sapliće o unutrašnje organe, o neizgovorene reči ljubavi i praštanja za neka draga lica... Poželeo sam da postoji neki prekidač kojim ću sebe isključiti, misli su se sudarale kao obnevidele pčele u košnici, tražeći izlaz, a mrak je postajao sve crveniji i crveniji.

Onda sam osetio neki divan, poznati miris i čuo  ženski sopran kako na nemačkom pevuši neku melodiju, i crveno je dobilo oblik njene uniforme i svetlost iz belih dugmića me je preplavila, dok se, nagnuta na santimetar od mog lica, trudila da mi popravi jastuk. Raj je imao miris đurđevka i počinjao je iza trećeg dugmeta, u udolini u kojoj se ljuljuškavo meškoljio privezak u obliku srca.