Na oružje!

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva... –  kaže se na početku ove priče, i jednom se svakako moralo okončati, ne bi li moj život mogao ići dalje.

I to s mojim životom, sad je izgledalo ovako.

Moj brat Prle zbrisao je na sever kontineta i skrasio se u dalekom Helsinkiju, tamo đipa sa gradilišta na gradilište, ali ne žali se, naprotiv, radi baš ono što voli, gradi tunele i mostove. I nikad nije kod kuće, a već je stigao i da se oženi. Moji nisu krili oduševljenje tom njegovom Ingrid, jednom fantastično ljupkom i neodoljivom plavušicom, kako rekoše, i zbilja je tako izgledala na onih nekolko fotografija koje nam je brat poslao da se upoznamo sa snajkom. Njih dvoje žive u njenoj kući na periferiji grada, sa njeno dvoje dece iz prvog braka i super im je. Žabac i Šekspir se sa promenjivim uspehom bore jedan sa mašinstvom, a drugi sa pravima – a pametni ja još ni gimnaziju nije završio! Moraću da upišem četvrtu godinu vanredno, ako mislim da nastavim školovanje – taklo mi je rečeno u školi, a opcije su mi: uzmi ili ostavi.  

Svi su oni imali svoj život, što je i normalno, a mene je tek čekalo suočavanje sa pitanjem: šta i kako dalje? Odnosno, šta i kako dalje uprkos svemu?

Možda ovo nije mojih pet minuta, govorio sam sebi, ali, u svakom slučaju, biće mi neuporedivo lakše da nastavim tamo gde sam stao pošto sad znam da Anđela nije najobičnija kučka, kako su me moj gnev i očaj često navodili da mislim o njoj i izluđivali me i gurali u emotivni košmar.  

I pošto – moram priznati, u velikoj meri zahvaljujući onoj njenoj fascinantnoj epizodi u upravnikovoj kancelariji – mogu da kažem kako sam konačno izlečen od one moje opsesivne infantilne opsednutosti njenim bićem.

Sad kad jedno za drugo kao da više i ne postojimo kao bića od krvi i mesa, već više kao fantazmi trajno nastanjeni u našoj prošlosti, pa ne mislim više ni ja na nju, a najverovatnije ni ona na mene, i idemo svako svojim putem i srešćemo se možda tek u večnosti, a možda ni tad.

Tako sad stvari stoje.

A na inventar svih onih lepih stvari kojih sam bio lišen i koje sam propustio dok sam bio tamo, koje pište li pište u mojoj glavi, moraću da zaboravim, inače mi nema spasa. Ko me pita da li sam sposoban za tako nešto – naprosto moram. Moram ići napred, da letim zapravo, kako bih uhvatio kakav-takav korak sa svojom generacijom.

Dakle: Na oružje, Tihi! Ništa ti drugo ne preostaje. 

– Na oružje! – grmeo je iz mene Žilijen Sorel.   

Odlomak iz romana  „Vrata podzemnih voda”