Na pola puta

...

Nebo je tog jutra bilo jasno plavo, bez ijednog oblačka ili bilo kakvog nagoveštaja lošeg vremena. Sa crkve su se čula zvona koja su verne pozvala na molitvu. Petrovdansko jutro, praznično, ono koje miriše na leto – toplo i plodno.

Dok je Milutin zakopčavao dugmad na košulji spremajuci se da pođe u crkvu, osmeh mu je zaigrao na licu. Još jelek i gotovo! Bacio je pogled na ogledalo okačeno o brvna i nesigurno zastao. Malopređašnji osmeh je nestao, nesigurnost ga je savladala, ali je progutao knedlu u grlu i nastavio da se  sprema.

U selu su ga svi znali kao Ratkovog sina. Nije bio naočit kao njegova braća, ali je bio čestiti momak. Vredan, pošten, radan. Neoženjen…

Prašnjav seoski put bio je pun ljudi u svečanim odelima, jedinim koja su oblačili samo u ovakvim prilikama, dajući do znanja koliko su neke stvari važne. Usput su pričali, pozdravljali one na koje su nailazili, smejali se.

Milutin je krenuo malo kasnije. Išao jepolako, nogu pred nogu, zastajao, razmišljao. Gledao je njive pune žita koje su ove godine rodile kako odavno nisu. Talasalo se, boje su se prelivale u svim nijansama, sve dokle pogled dopire. Maštao je o jednoj velikoj njivi, pa još jednoj... O punom salašu kukuruza, štali punoj stoke i dvorištu punom dece; o tome kako će ih školovati, kako oni neće ići u crkvu sa zakrpom na košulji, nego će na blagdan proći kroz selo u najlepšim odelima, a on sa ženom, ruku pod ruku, polako, pa za njima, pravo u portu. Da svi vide!

Već se oglasavalo drugo zvono kad je stigao. Pogledao je u nebo, uzdahnuo i ušao u gomilu ljudi koji su ćuteći i sa najvećom pobožnošću slušali pojenje starog prote i molili se. Krišom je bacao pogled na drugu stranu gde su stajale žene. Blažena osećanja su ga preplavili svaki put kad bi ugledao nju, san svojih snova! Osmeh ni u crkvi nije mogao da suzdrzi. 

Vrelina julskog sunca naterala je starije u hladovinu, a mladost ko mladost! Puna snage i želje za životom – ništa joj teško ne pada! Svako stoji sa svojim društvom, naokolo. Oni koji su stasali za ženidbu, gledaju devojke, pričaju između sebe. Među njima i Milutin. To su mladići koje zna celog života, odrastao je sa njima, ali se nije usuđivao da u razgovoru bude otvoren kao oni.

„Zdravo živo, momci!“ pozdravio ih je Stanko, glasan i nadmen. Gazdinski sin, stavljao do znanja da je neprikosnoven u svakoj prilici.

„Kako je Stanko? Šta ima novo?“ otpozdraviše svi pitanjima. On se nasmeja, baci pogled u stranu i reče zagonetno: „Eto svašta! Ima se, može se! Čuće se uskoro“.

Neka crna slutnja obuze Milutina. Nije znao odakle dolazi, ali je osećao da ga guši što od Stankove same pojave, što od njegovih reči, što od tog pogleda u stranu ka devojkama. Ne, ne sme da dozvoli da se to vidi, iako bi najradije potonuo u zemlju.

Prvi je napustio portu. Put do kuće činio se beskonačno dug, disanje je postajalo sve pliće, dah sve kraći, znojio se, posustajao, jer su ga i noge izdavale. U dvorištu je sedeo otac. Kao i uvek, pod jabukom, u hladovini, naslonjen na njeno stablo. Mirno je gledao u daljinu. Nikad se Milutinu ova kuća i sve oko nje nije činilo tako jadno, tako bedno; nikad mu otac nije delovao tako staro i izmoreno. U kućama njegove braće bilo je života, ali u njegovom životu i kući sve samo mrtvilo. Oni su se školovali, otišli, a on? Zalupio je vrata brvnare, ali se otac nije ni pomerio.

Nemoćno je seo na krevet i glavu zario u dlanove. Uzdisao je, jer nije znao šta bi rekao ni sebi samom, a kamoli kad bi ga neko pitao šta mu je. Sve mu je i ništa mu nije! Glasovi u ušima su odjekivali, mešali se, ali od onog: „ima se, može se“, bio je najjači onaj: „čuće se“…