Na pola puta - 2

Pred samo veče, pala  je kiša. Iznenada. Sručio se pljusak. Kako je počeo, tako je i prestao. Letini nije naudio, a i da jeste, bilo mu je svejedno, jer ionako ništa nije imao. Ništa čime bi se mogao pohvaliti, na šta bi se mogao osloniti, ušta se uzdati… Šta god da počne, završi se na pola puta, jer je bio od onih koji ne mogu reći: ima se, može se.

Odlučio je, uprkos tome što su se otac i braća bunili. Ovaj put će ići do kraja!

Pričalo se, posle, da je u Nemačkoj. Javlja se, piše, ali ne ženi se.

„Šteta“, govorili su.„Prolazi mu vreme.“

Mnogo godina kasnije došao je da obiđe oca. Kolima. Ponosan na sebe, ali sa istom žaokom od čijeg se otrova nikad nije izlečio.

Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, samo je njihova kuća ostala ista. Ljude više nije ni poznavao, stigle su mlađe generacije koje su za njega znale iz priče, ali njegovim kolima, dolasku i svemu ostalom nisu pridavale značaja. A njemu je bilo važno da ljudi vide da je on neko, da je došao iz belog sveta, da je uspeo, da nije više sirotinja i da će se, jednog dana, vratiti u svoju kuću sa gomilom novca. Umesto ove, sagradiće drugu, veću… Očajnički je želeo da bude u centru pažnje onih koji su ga nekad gledali sa visine. Hteo je da mu zavide, ali ne vredi. Sem što su ga, oni koje poznaje, uljudno pozdravljali, pili kafu i poneku rakiju s njim, a nakon toga otišli svojim putem, ničeg nije bilo.

„Mićo, snago moja“, rekao mu je otac na polasku. „Vidi, tamo, neku ženu… Znaš, valjalo bi, da ne ostaneš sam. Imaš pare, imaš sve, pomažeš  braći, šalješ svima, misli malo i na sebe.“

Istina, sam je. I posle toliko godina, sam je i ovde i tamo. Stvari su, jedna po jedna, gubile neki smisao koji bi trebalo, po njemu, da imaju. Dan po dan, godina po godina… Otac je umro, braća su vodila brigu da imanje ne propadne, on slao pare. Stario je, a ciljevi su postajali sve manji ili sve dalji. Opet je došlo vreme da odluči gde će. Naravno, samo od tog sna nije odustao!

Opet se obreo u mestu iz kog je otišao, u kući koja se ama baš nimalo nije promenila. Sve je bilo na istom mestu. Uhvatio je sebe kako sve više i više liči na oca, a smeo se zakleti da nikad neće biti takav!

Živeo je povučeno, mirno. Lepo. Imao jemogucnosti za to. Ljudi su ga poštovali, bio je dobar čovek, neosporno, ali je svima bilo čudno jedno: zašto se, makar sad, ne oženi? Jeste u godinama, ali nikad nije kasno. Samoća nije baš laka niti je iko od nas stvoren da bude sam.

„Budala“, bio je komentar braće, kad bi se poveo razgovor o tome. „Onaj ga se seti samo kad dospe u zatvor, onda je dobar, daj para dok se ne izvuče i opet isto...“

Niko nije znao tačno o čemu je reč, ali se govorilo da je živeo sa nekom ženom i da ima sina. Dalo se zaključiti i po tome što braća pričaju, i po iznenadnim odlascima i dolascima iz Nemačke.

Te zime je počeo čudno da se ponasa. Bilo je to nakon posete dvojice mlađih ljudi. I potrajalo je to još neko vreme. Nije dozvoljavao nikome da mu se približi, sve dok nije pao u postelju. Svi su mu bili krivi! Za sve! Prozivao je i žive i mrtve, besan na samog sebe, ustvari.

Umro je u bedi, okružen braćom, snajama, njihovom decom. U mukama zbog bolova od bolesti, neostvarenih želja, od stvari o kojima se i znalo i nije. Ceo život na pola puta, ni tamo ni ovamo.

Pare je sačuvao, ali tamo gde je otišao, nisu mu bile potrebne. Neko je posle njega srušio brvnaru, sagradio, njegovim parama, ogromnu kuću. Šta ćeš, ima se, može se.