Nada

Jedanaest mi je godina. Idem iz škole kući, podne je, prvi dan juna, vruće i sparno. Na nebu ni jednog oblačka, ni daška vetra, put je prašnjav i izlokan, grlo mi je suvo i bole me noge od pešačenja. Ipak, koračam, trudeći se da ne mislim na dešavanja u današnjem danu , dešavanja koja mi ne izlaze iz glave, potpuno su mi obuzela misli i  boli me glava od ogromnog klupka pitanja koja se sudaraju između mojih slepoočnica. Želim da razumem ono što sam saznala danas, a ne mogu bez dodatnih objašnjenja mojih roditelja i zato žurim, hodam brže nego obično, u nadi da ću ih zateći kod kuće, jer mi utroba gori od gorkog saznanja koje mi je bačeno u lice, tek tako, bez pripreme i najave.

U školu su danas, posle trećeg časa, došli neki ljudi. Rekli su da su iz socijalne službe (ne znam šta to znači) i saopštili mi, u prisustvu školskog psihologa i pedagoga, da ću sledeće nedelje biti usvojena i da odlazim da živim u velikom gradu, daleko odavde. Nisam baš razumela kako to misle da ću biti usvojena - pa, ja imam roditelje, psa Bobija, kuću, dvorište, papagaja Lili i najsrećnije sam dete na svetu! To sam im i rekla, oni su samo klimali glavama, dali neke papire mojoj razrednoj i školskom psihologu i otišli, ostavivši me bez odgovora. Onda sam to isto pitanje postavila psihologu i razrednoj, a one su se samo pogledale i zaćutale. Ponovila sam pitanje, sad već na ivici plača, pa su mi šturo objasnile da Ratko i Mira nisu moji roditelji, već hranitelji, koji su preuzeli brigu o meni kada su moji  pravi roditelji poginuli u teškoj saobraćajnoj nesreći koju sam ja nekim čudom preživela.

Pokušavam da se setim bilo kog detalja koji bi mi bio potvrda ovog strašnog saznanja, ali nema ničeg u mom detinjem pamćenju što bi me uverilo da ja nisam njihovo dete. Uvek su bili divni prema meni, ljubav je jedino za šta znam u našoj porodici. Stižem pred kapiju i bojažljivo je otvaram, u dvorištu je neobično tiho, nikoga nema. Ulazna vrata su otvorena, ulazim, i zatičem ih kako sede za stolom i plaču. Nisam morala ništa da pitam, njihove su suze bile odgovor.  Na stolu hrpa nekih papira i par fotografija sa kojih me gledaju neka meni sasvim nepoznata lica muškarca i žene, s bebom u naručju. U grlu mi se smotalo klupko od reči, guši me, davi, hoću da vrištim, a ne mogu, nevidljiva ruka me drži za vrat, nemam vazduha, odjednom mi je hladno i čini mi se da propadam u neki mračni bezdan iz kojeg nema povratka.

Sledećih nekoliko dana skoro da se i ne sećam. Groznica koja me pokosila bila je puna košmarnih snova, jedino pamtim Mirine ruke kako me grle i miris njihov,miris na vruć  hleb iz furune i matičnjak, sveže ubran u baštici pred kućom.

Otišla sam, bila je nedelja, ponela sam papagaja i sve moje lutke, a da se nismo ni pozdravili kako treba. Ljudi koji su došli po mene su me grlili, osmehivali se, ali su čudno mirisali i govorili nekim meni ne sasvim razumljivim jezikom.

Zovem se Nada. Četrdeset mi je godina, lekar sam, kardiolog, imam muža, dvoje dece, stan u Ljubljani, letnjikovac na Bledu, dva psa i papagaja. Vratila sam se s posla, otvorila poštansko sanduče i među mnogobrojnim računima našla jedan plavi koverat, poslat iz opštinskog suda jednog malog nesta u Šumadiji. Otvorila sam drhtavim prstima, čitam i isto ono klupko neizgovorenih reči mi se gnezdi u grlu preteći da me uguši.

"Poštovana gospođo Klinc, sa žaljenjem Vas obaveštavamo da su Vaši nekadašnji hranitelji preminuli u vrlo kratkom vremenskom roku i  Vi ste jedini označeni kao naskednik u njihovom testamentu. Molimo Vas da u roku od osam (8) dana dođete i izjasnite se po pitanju nasledstva. "

I trideset godina čuvana reka suza je potekla.