Najbolja drugarica

Nemam rođenu sestru, ali sam imala nju, moju najbolju drugaricu koja mi je bila kao sestra. Bile smo nerazdvojne. Naše svakodnevno druženje nikoga u okruženju nije čudilo, čak je često izmamljivalo osmeh i kod najtmurnijih poznanika kad bi nas ugledali kako se vučemo po prašnjavoj ulici ili igramo školice. Imala sam šest godina i sasvim je bilo normalno da sam sve vreme provodila napolju.

Sve smo zajedno radile, skakale, trčale, smejale se i plakale, pentrale se po drveću, krale u obližnjem dvorištu lubenice, na kraju i spavale zajedno. Zvala se Lena i bila je mnogo lepša od mene. Nekako je više ličila na devojčicu sa divnim krupnim očima, dugim trepavicama, prelepom, dugom kosom, slatkim, malim ustašcima...ja sam bila devojčica koja je više ličila na dečaka, jer sam često bila kratko ošišana, musava, sa krvavim kolenima. Čak su me se i obližnje žabe plašile i lepo sam čula, jednom, kako jedna od njih kaže „Evo ga opet onaj!“ E, pa baš da sam skroz muško bila, nisam! Bezobrazne i te žabe, a nisam ih ni gnjavila, kao moja radoznala braća, ali, eto,mene su se, valjda, više plašile, jer nisam bila vična da ih lepo uhvatim kao oni, nego sam ih nespretno gnječila po rukama. Jednom sam, slučajno, zgazila jednu u nekom dečjem stampedu i od tada ih više nisam uzimala u ruke. Zvuk raspuknutog, ljigavog balončeta od žabe,  sa svim onim malim organima pod mojim stopalom je nezaboravan prizor da vam se smuči dečji život. Tragedija. Plakanje, tuga, osećaj krivice i naravno začikavanje i smeh braće povodom toga. Bila sam im tema sedam dana. Surovi stvorovi. I slučajna smrt žabe im je bila igra. „Pa šta, to je samo žaba!“ samouvereno bi mi odgovarali na moje žalopojke.

Tako je bilo i sa Lenom. Jednoga dana, opet, naravno, u igri, nečijim nespretnim potezom moja Lena je izgubila oko. Bilo je strašno gledati to milo lice sa ogromnom rupom umesto oka. Ništa se nije moglo uraditi. Da li treba reći da sam plakala i bila očajna, jer nisam mogla da pomognem mojoj Leni?  Jedino je bilo dobro to, što se ona brzo navikla na tu situaciju i dalje me je pratila sa istim žarom i vernošću i dalje je bila moja najlepša i najbolja drugarica. Pričale bi dugo pre spavanja o tome kako ćemo se mi voleti kakve god da budemo i šta god budemo radile.

„I ako budem u nekoj drugoj zemlji, ili ako živim u zamku, ili ako prosim kao Mile Žicalo, ili budem neka, neka balerina, je l’ da da ćemo biti nerazdvojne?“ upiljila bih se uplakana u njeno lice, a ona bi samo šeretski namignula na ono preostalo oko i momentalno bi zaspala. Sa neutešnim jecajima i pogledom zabrinute majke čija je glava radila kao klatno zidnog sata i ja bih, najzad, zaspala.

Nekako, tog leta, moja Lena je izgubila i ruku i nogu i odeća joj je bila sve neurednija, a kosa? Pa nju niko više nije mogao da očešlja! Sedele bi tako mnogo puta u tišini, bile smo i dalje nerazdvojne, ali ne i srećne, drugarice.

Buđenja su uvek nova saznanja, često i bolna. Eto, zašto ne volim jutra! I ta majka, koja mora uvek pažljivo i nežno da mi nešto ružno saopšti!

„Bacila sam Lenu! Znaš i sama da više nije imalo smisla da se igraš sa njom!“

„Ali, zašto? Pa ja sam nju volela! Buaaaaaaaaa!“drala sam se kao magarac.

„Dobro, znam...“ pokušala bi majka da me smiri.

„Ništa ti ne znaš! Bua a a a!“ nastavila bih ja još jače.

„Prekini! Pobogu dete, kupićemo ti drugu lutku! Prestani!“

Čuli su se, potom, oni nezaustavljivi, gutajući jecaji, oni strašni krici koji odzvanjaju u dečjem srcu, stvarajući baš u njemu čitav spektar izmešanih osećanja o smrti i ljubavi, koji će se, tu, iskristalisati kao najvrednije blago, ali dobro čuvano blago! I niko, nikada neće moći da ga pronađe, ili ne daj bože ukrade!