Napad

Topla ljetnja noć. Sparna, a tiha. Ne čuju se ni zrikavci. Bože, zašto se ne čuju zrikavci? Tišinu ponekad prekida neki šapat. „Tišina tamo...“, ućutkuju nas komandiri vodova. Znoj curi ispod šljema. Da mi je za trenutak da ga skinem. Ćutim. Stežem pušku jače... Na svega pet stotina metara neprijatelj čeka. Da puca. Da ubije. Da ubije mene. Pucaću prvi. Ubiću prvi. Zašto je ovako vruće? „Tišina!“, umiruje šapatom komandir, „Neprijatelj sluša“. Uskoro će napad. Vadim bajonet iz korica i stavljam ga na pušku. Tijesno je ovde u rovu. I mračno. Usta mi se suše. Neko tamo teško diše. „Dole glavu!“, upozorava komadant. Uskoro će napad, osjećam i neprijatelj će biti preda mnom. Isceren, iskežen. Krvavih očiju i s pjenom na ustima. Pucaće, ubiće me. Ubiću prvi. Bajonetom ako treba. Stežem pušku. Da je bar manje vruće.

Grmi! Biće kiše. Ko to zviždi? To grme topovi! Eksplozije. To naši tuku. Mnogo ih je. Ne čujem više svoje misli. Nema više tišine. Ljudi se komešaju u rovu. Uzbuđeni su. Topovi biju brzom vatrom. Još malo pa će napad. Vazduh miriše na barut. Crna tkanina noći biva pocijepana vatrom eksplozija. Vidim nervozne komandire. Nešto šapuću. Usta su mi suva. Svi su napeti. Eksplozije topovskih granata odzvanjaju kroz noć. Sve su jače i češće. Usta su mi tako suva. Oblizujem usne. Ne vrijedi, i jezik je suv. Uzimam čuturu i naginjem. I voda je topla i bljutava. Ali prija.

Vojnici sad slobodnije pričaju. Razorni zvuci topovske kanonade zagušuju njihove glasove. Rukom brišem znoj sa čela. Osjećam kako mi šljem rđa na glavi. Uniforma mi je tijesna, opasač me steže. Nervoza je sve jača. Ne znam šta je gore juriš ili njegovo iščekivanje. Cupkam. I znojim se. Pola noći je, a čini mi se kao da sunce žeže u sred dana. Sjedam i odmah ustajem. Vatra eksplozija čini da se vidi sve kao po danu. Gledam drugove oko mene. Svi su oči uprli ili u zemlju ili naprijed prema neprijatelju. Neki se mole i krste.

Jeci topova pridružila se sablasna rika VBR-ova. To je strašno. Osjećam se kao da mi neko čupa živce kroz kožu. Znoj mi ulazi u oči. Peku me. Da li je i neprijatelju ovako? Da li i on nervozno iščekuje naš napad? Da li se boji mog metka koliko i ja njegovog? Da li se plaši mog bajoneta koliko i ja njegovog? Ili je bezosjećajna životinja, zvijer? Da nismo takvi zar bi bili u rovu umjesto zajedno u kafani? Bijemo ih oruđem već dva sata, a oni ne uzvraćaju. Zašto? Gdje su se to zavukli? I šta su to spremili za nas? Za mene. Pucaće da me ubiju. Ne ljutim se. I ja ću pucati da njih ubijem. Zašto ne odgovaraju?

Topovi i VBR-ovi sručuju svu silu čelika na neprijatelja.Vatra je noć pretvorila u dan. Zvuk eksplozija mi napinje bubne opne. Znoj mi izbija iz svake pore. Zašto je tako vruće? Usta su mi opet suva.

Sviće. Kako znam? Eksplozije više nisu tako svijetle. Komandiri su se uzmuvali. Nešto se sprema. Juriš! Idu od jednog do drugog vojnika i opominju da se pripremimo. Sklapam oči i duboko  dišem. Vreli vazduh barutnog mirisa ispunjava mi pluća. Znoj mi opet ulazi u oči. Brišem ga. Stežem pušku jače. Neki se opet mole, brže, užurbanije, svesrdnije.

Bombardovanje je prestalo. Eksplozije su utihnule, ali mi još zvoni u ušima. Vojnici se komešaju. Mnogi pale cigarte, niko im ne brani. Napetost je velika. Svi bi da kažu nešto, ali ne znaju šta. Svako tone u svoje misli. Stiže naređenje da se spremimo.

Bacaju se cigarete. Prilazimo ivici rova. Muti mi se u stomaku. Noge mi postaju nekako olovne, a ruke slabe. Čini mi se da u grudima juri brzi voz. Koljena mi klecaju. Tako želim da sjednem. Stežem pušku jače. Brišem znoj sa čela.

Pištaljka. Krenuli smo u juriš. Jurimo preko ničije zemlje spotičući se o prepreke i kratere. Mnogi pucaju nasumično. Neprijatelj ne uzvraća vatru. Zašto? Šta je to spremio za nas? Trčim dok držim pušku na gotovs, poluslijep od znoja što mi kaplje u oči.

Zašto neprijatelj ne puca? Još dvjesto metara do neprijateljskih položaja. Sto pedeset. Teško dišem. Zašto ne uzvraćaju vatru? Da li su tu? Možda su se povukli? Ne vjerujem, ali opet… Sad je važno da se sklonim sa ničije zemlje, da stignem do rova. URAAA! Odjekuje iz grla mojih saboraca. I dalje ništa. Još trideset metara, dvadeset, deset. Uskačemo u prve neprijateljske rovove. Nema neprijatelja. Krećemo se naprijed. Samo smo mi tu. Skidam šljem. Koža skalpa mi je zahvalna.

I onda vidim. Neprijatelj je tu, u obliku raskomadanih leševa i ugljenisanih ostataka. Precijenili smo neprijatelja i udarili sa previše vatre. Predio pred nama je bio uzoran i nađubren ostacima neprijatelja. Ali ipak, živ sam. To je ono što se računa. Vidjeću još jedan zalazak sunca. A sutra? Sutra ću opet jurišati naprijed i braniti se od kontra-napada. Misliću o mojima kod kuće. Raskopčavam vojničku bluzu i duboko dišem. Zajedno sa ostalima sjedam na zemlju. Šteta što ne pušim. Bio bi to sjajan završetak uspješnog poduhvata. Izgrliću artiljerce redom, prvom prilikom. Opet pijem toplu vodu iz čuturice. Pored nas prolazi komadant sa svitom. U mimohodu, bez zaustavljanja, čestita nam na hrabrosti i pobjedi. Pravu pobjedu odnijeli su artiljerci, koji su ostali kilometrima iza nas. Sve me stiže. Hoću da plačem, hoću da spavam.

I ostali ćute zamišljeni. Ne progovaraju ni riječi. Samo su srećni što su živi. Živ sam. To je jedino što mi sad prolazi kroz glavu. Živ.

Razmišljam i o neprijatelju. I on je natjeran u rovove. I njemu je rečeno da puca u onog kojeg vidi s druge strane cijevi. I oni imaju majke i žene i sestre. Ali takav je rat. Dobija se samo ako tuđe žene više zakukaju. Isti smo. Dva lika u ogledalu. Svaki srećan i nesrećan na svoj način.

Rođeni smo za neke druge stvari, a natjerani u rovove. Zašto se svaka sloboda osvaja? Zašto nije data? Čovjek živi život, a život je prepun zakona, propisa, usmjerenja, ograničenja… Čovjek je istinski slobodan samo kada stoji na bojnom polju spremajući se za bitku. Tada nema pravila, jer sve mu je dozvoljeno. Zna šta ga čeka. Poslije toga, ako preživi, sve je samo bonus.

Naređenje je da se ide naprijed. Ustajemo. Kačimo puške o rame i krećemo.