Ne mora da znači da je haos loš

Napravila je haos u svojoj maloj galaksiji. Pomešala je nebo i zemlju. Ali, poznato je da je pre početka sveta vladao haos u kome su ova dva bitna pojma bila izmešana i nije se znalo odakle i dokle je zemlja, a odakle i dokle je nebo. To su bogovi rešili na svoj bogovski način. A kako ona, običan čovek, žena još, da reši taj problem, da sredi nebo i zemlju, da nestane haos i da opet nastupi izgubljeni, dragoceni mir? Ustvari lažni dragoceni mir. Da je pravi, podrazumevao bi harmoniju prodičnog života, korektan odnos sa bračnim partnerom, udomljenu odraslu decu... U stvarnostii, ni jedan od tih elemenata nije bio ispunjen. Deca je više nisu trebala 24. časa kao majku – samo ponekad, za savet ili da im nešto opegla, napravi krofne... Sa mužem je bila, kako je ona volela da kaže, „cimer“ blizu šesnaest godina, bez dodira, intimnosti, ni bilo kog vida bliskosti. Dva sveta na uskom prostoru. Vladala je tišina, ravnodušnost... Razgovor između njih se svodio na dogovor oko toga šta treba kupiti, skuvati, očistiti, oprati... Nigde nisu išli zajedno. Za razliku od nje, koja je bila „kućni miš“, muž je često bio vani, šetao kućnog ljubimca  i provodio sate u kafićima sa prijateljima. Njihove priče su se svodile najčešće na ogovaranja i prepričavanja lokalnih događaja i pričama u negativnim konotacijama o drugima. Nisu imali ni malo svesti da su u stvari oni bili najčešće teme drugih koji su loše pričali o njima. Ali, oni to nisu znali, a i da jesu, što možda i jesu, nisu marili, jer su bili prepotentni. Naravno, bez podloge.

Četiri ukućana su provodila veći deo vikenda u svojim sobama čitajući i koristeći kompjutere. Samo je ona imala povremrene stručne poslove od kojih je dobijala pristojni honorar. Sretali su se u kuhinji ili u jednom od hodnika. Za radnih dana, bilo je, srećom, drugačije. Fruktuacija je bila vidljiva: izlazili su, ulazili, dolazile su prijateljice i prijatelji, komšije, rođaci... Kuhinjom se širio prijatan miris kuvanog jela, slatkih kolača sa vanilom, slanih ili slatkih pita. Mirisi voća i limuna su bili dominantni. Vladala je prijatna toplota i sa strane gledano, ni traga od gorepomenutog haosa.

U stvari, nisu svi ukućani bili u haosu. U haosu je bila samo ona. Majka, žena, stub porodice. Prijatnog izgleda, pa čak zanimljivog stila oblačenja, uredna u svakom segmentu. Vodila je računa o svom izgledu do detalja, ali perfekciju su joj onemogućile godine. Da je bila mlađa i to bi bilo ostvarljivo. Ali, znate, svaka roba ima svog kupca, pa tako, srazmerno godinama, mogla je da se pohvali da je priroda bila blagonaklona prema njoj, pa su je mnoge oči rado gledale. Prijalo joj je kada joj kažu da ima toliko i toliko godina, a u odnosu na njihove prognoze, bila je čak desetinu godina starija. Kojoj ženi to ne bi imponovalo?

Jednom nedeljno išla je kod frizera, jednom mesečno kod manikira, dvomesečno kod pedikira i kod lekara redovno po svoju mesečnu terapiju. Ništa neobično, obzirom na težak život koji je dugo godina pratio, sa porodičnim tragedijama u kojima su odlazili njeni najbliži. Odradila je svoj radni vek relativno u još lepim godinama, obzirom da je sa nepunih 19. godina počela da radi. Kada bi u nekom nepoznatom društvu pomenula da je u penziji, često su je pitali ko njoj dade penziju, kada tako dobro i privlačno izgleda. Naravno, bilo joj je lepo da to čuje i smejala se široko i slatko, dok su joj oči iskrile. Tako je neke muškarce još više šarmirala.

Grad u kome je živela, nije bio velik, ali bio je lep i geografski i turistički vrlo atraktivan. Skoro svi su je znali, dok ona nije znala ni pola stanovnika grada. Godine rada je provela na putu kuća-posao-kuća, zatim u obilasku roditelja na jugozapadu zemlje ili u obližnjem većem gradu, na obližnjoj planini ili u prestonici. To je uglavnom bio razlog što je nju poznavalo više ljudi, nego što je ona poznavala njih. Zahvaljujući poslu koji je obavljala, imala je mogućnosti da kao dobar čovek mnogima pomogne, što je još više doprinelo da je ljudi zapamte po dobru.

A onda se, jednog prohladnog dana, našla na autobuskoj stanici prilično udaljenog grada. U susret joj je dolazio poznat lik samo sa fotografije. Rukovali su se i prijateljski poljubili. Oboje su drhtali od uzbuđenja zbog prvog susreta uživo, zbog treme hoće li se dopasti jedno drugom, a videlo se da im se sviđa ono što su videli...od svega su drhtali, samo ne od hladnoće. Hladan vetar je nestao. Pojavilo se sunce i odnekud je pirkao jugo...ili je to bila njihova ubrzana cirkulacija...

Pošli su ka kolima, seli i za sekund tako sedeli i gledali se. U drugoj sekundi su im se spojile usne, uhvatili su se u grčevit zagrljaj... Vreme nije smelo više da se gubi. Krenuli su ka periferiji i nestao im je svaki trag. Dva dana i dve noći niko izuzev njih nije znao gde su. A, mislim da ni oni sami nisu bili sigurni da li su još uvek na zemlji, kosmosu...ali mislim, prosto sam sigurna da su bili u krevetu!

Haos je zavladao njihovim životnim galaksijama. Niko drugi to nije osetio, niti će osetiti na dalje. Jaki su oboje, malo ludi, ali ipak trezveni. Što je najvažnije, svesni su da ovo što se događa između njih, vredi čitav jedan život i imaju jaku želju da ga prožive. Za njihovo okruženje, nije se dogodila nikakva promena. Vreme teče, kazaljke satova se pokreću u istom pravcu kao i do sada, živi se normalno...samo oni proživljavaju iz minuta u minut vreme koje su proveli zajedno. Čeznu jedno za drugim, nenormalno. Svesni su da ih je pogodio nevidljivi grom, jer Amorova strela je obično perce za ovakvu strast. Uživaju i pate. Žele se. Oduzimaju se i sabiraju. Uskoro će opet negde nestati. Ja im želim što skoriji susret. Želim im ljubav, jer su prosto rečeno – stvoreni za nju.