Foto: 
autor nepoznat

Nebeska računaljka

Izašla je iz kuće i zaključala velika ulazna vrata.Pomilovala je kvaku i poštansko sanduče na zidu pored prozora, osvrnula se uokolo i setnim pogledom obuhvatila pomalo zapušten vrt, ružičnjak i dve jelke u najudaljenijem uglu. Na mestu gde je nekada bila kućica za igru u ogromnoj krošnji oraha i ljuljaška ispod nje, štrčao je suri panj, obrastao koprivom. Setila se kako su veseli bili Luka i Anđela kad im je njen pokojni muž, a njihov deda, jednog proleća ispunio želju i napravio njihovo malo carstvo. Mnogo je godina prošlo od tad i oni su već odrasli, a možda i sami postali roditelji. Nije ih videla dvanaest godina. Dvanaest usamljenih, gorkih i ožalošćenih godina. Od dana kada je Stevan poginuo na gradilištu, njena je snaja prekinula svaki kontakt s njom. Prodala je kuću u gradu, spakovala se i odvela decu u Švedsku i nikada se više nije javila. Branko je od tuge presvisnuo i otišao za sinom. A ona, ona je dvanaest godina živela od uspomena.

Nije više mogla da podnese tišinu. Slike na zidovima kuće više nisu razgovarale s njom. Svi ti dragi likovi, nasmešeni i zagledani u beskonačnost  praznine koja se razlivala po sobama, prestali su da pričaju. Svakog se jutra pitala zašto je ignorišu, ali nije bilo odgovora. Ni ruže u vrtu nisu više pričale. Ni ptice, ni pčele, niko. Svet je zanemeo i nije znala koga da pita. Htela je o tome da priča sa slučajnim prolaznicima, ali niko nije hteo ni da zastane, a kamoli da je sasluša. Svi su nekuda žurili, sa slušalicama u ušima i zagledani u svoje telefone. Njen stari zeleni telefon s brojčanikom koji se okreće odavno nije radio. Struje nije bilo, isključili su je prošle godine, pa je i televizor bio beskoristan. Zatvorila je kapiju za sobom i uputila se prema glavnom gradskom parku. Tamo je uvek bilo dece, možda će se naći neko ko će hteti da priča s njom.

Sela je na klupu pored ljuljaške i izvadila pola kifle iz tašne. Golubovi su se odmah stvorili pred njom. Dve mlade žene su prošle pored nje i ne bi je ni primetile da se uplašeni golubovi nisu podigli ispred njih i i tako ih naterali da zastanu. Jedna od njih, visoka, crnokosa, se zagledala u nju, prišla i pružila ruku. Njene su se usne micale, ali ništa nije mogla čuti. Gledala je to lepo, negovano lice i pitala se, da li je moguće da je to Ana, Stevanova najbolja drugarica iz srednje škole, koju nije videla bar četvrt veka, od kad su maturirali. Rukovale su se i, mada i dalje nije ništa čula, sve je bila sigurnija da su to njene oči. „Ana, da li si to zaista ti?“ Pitala je jedva čujno, a ona je sela kraj nje i zagrlila je. Nešto je objašnjavala svojoj prijateljici, žustro mašući rukama, ali nije čula ni reč. Onda se okrenula i nešto je pitala. Znala je da je pitanje, po podignutim obrvama i izrazu u očima, ali samo je zavrtela glavom. „ Ne čujem, Ana, ništa te ne čujem.“

Ana je ustala, telefonirala nakratko, prišla, uhvatila je pod ruku i podigla, pozivajući je pokretima da pođe s njom. Sledila je, s mukom, jer stare kosti nisu mogle da prate Anin korak. Ušle su u prvi taksi koji je naišao i vozile se nekoliko ulica. Kada su izašle,videla je da stoje pred nekom klinikom u novom delu grada koji joj je bio potpuno nepoznat.Ušle su, a u holu su ih čekali doktor, kolica i mlada medicinska sestra. „ Ovo je moja profesorka matematike i majka mog najboljeg druga iz škole, koji je odavno poginuo. Da je sreće bilo i hrabrosti, mogla je biti divna baka našoj deci. Ali nije, na žalost. Našla sam je u parku, dezorijentisanu i čini mi se da ne čuje, skoro nimalo. Molim te, Ivane, pregledajte je i smestite na odeljenje. Hoću najbolji slušni aparat za nju i sve drugo što bude potrebno. Moram da idem, već sam propustila jedan čas u drugom tri, ali pismeni kod maturanata ne smem nikako. „ Ne brini, Ana, postaraću se da joj bude dobro. Bio sam klinac, ali se još sećam uštipaka koje mi je davala kad si me vodila iz vrtića, a Stevan te čekao na kapiji da ti kaže koliko je zadataka iz matiša uradio više od tebe. Biće zanimljivo kad joj kažem gde predaješ matematiku.“

Komentari

Komentari