Nebo iznad Katine kuće

Sedi Kata ispred kuće u jednom sremačkom selu, ponoć već beše prošla i gleda u ono nebo posuto zvezdama, pa se seti kako je kod nji` došla poslom Marenka, Slovakinja i ostala bogme, eto, već drugu godinu. I poče ona da priča, nit je ko sluša, jer svi polegali iako letnje vreme, njena drugarica, mala, debela Jula, podvila ruku pod glavu i spava na klupi, i hrče poluglasno, a njoj se čini da ona to njojzi zbori. Beše vreme nešto posle velike Gospojine, oni proslavili kako dolikuje, a vazduh težak, težak, najavljuje kišu, oseća ona to po svojim kostima, pa kao valja se da dušu olakšaš, kaza i popi još malo onog pića, tako slatko ga je napravio taj njen Pero i otpoče:

„`El ti ja reko` moja Julka, kad je došla kod nas Marenka, a ti ne znaš da je nju dovela ona baba Margita što skuplja abrove po selu i jedno jutro, đavo je odneo, dođe ona i sede da priča sa mojom Anđom, donela neku preprženu kafu i kaže: " Na snajka, kuvaj!", pa mi metnu u šake. I ja šta ću, kuvam  kafu, letnja kujna nije daleko od astala pod lozom, a i one se razgalamile: -Jel` Anđo, a vama ne treba neka cura za pomoć? Tvoja snajka ne mož` sve da stigne da radi, a ja znadem curu.  Marenka, ih, ta kako je lepa, ta kako je vredna, kršna, imaš zašta i ufatiti i kad počne raditi ta ti ne zna stati. Samo ima kćer, nesrećnica, prevario je neki i posle ne hte je oženiti, a moja Anđa, jes` mi ko` mati, al` izdajica, pogle na mene, onako ispod oka i kaza joj:"Jes, pa u pravu si ti, vidi jadna sva se sasušila, da ne pomisli kogod da joj ne damo da jede, nego ne može, otkad rodi ono dete, sva se pokilavela. Ajd` reci curi da dođe, pa što da ne pomognemo, jeli? Gre`ota  je ne primiti siroto čeljade u kuću. Nismo mi algerični na lepotu." "Alergični, majko, alergični.", ja tobož da se napravim pametna.  "Pa isto mu to, što si zapela, aman Katice. ", kaza svekrvica Anđica. E i tako dođe Marenka."

Katica se malo uspravi i pita Julu jel je sluša, pa kad dobi potvrdan odgovor u vidu jednog hrka, ona nastavi: " Au, što je lepa, pa što kuva. Ustaje u sam cik zore, ma bogati, pa ondak lepo pomete dvorište, očisti, blista kuća, prostre veš i pristavlja supu, a moja ti snajka, Kata, bog nek je poživi, tek ustaje.- `fali se na sav glas moja Anđa, zakačena na plot susetke Brane, kao ona pošla da skloni onaj korov oko krompira, jes vraga, nego da celo selo zna ko je Marenka. A ja ti namestim ruke na astal, pa se prifatim da vezem ko singerica, ne dižem glavu, a Anđa, kakve su ti to svekrve, primeti kako se njena kuća „divno procvetava“,  ta lepojka, gledi ispod oka na men, dok nam sipa kafu, tu negde oko podneva, pa kao veli:- Što vi gospoja lepo radite to!-

 Anđa pogleda u mene, pa samo ono njeno, otegnuto_ - huuuh, ala se pretrgla, a šta drugo da radi, jeli? Pa ta kad bi uzela poveći lonac, bome ako joj ne bi ispao iz ruke, e ne zvala se ja Anđa!

- Pa ti kaka si, ne umeš ni konac u iglu ubosti, a ja, ja sam iz gospodstvene familije, ne mogu ja tako da koljem patke i kokoši, a bogme i da idem tamo po ona jaja, što si tražila da ti budem snaja, kad ti sad ne valjam. – al` na to Anđa opet nešto kaza, što ja sad tebi Julka, draga, ne smem ni kasti, kakve su joj to reči ispale iz usta, ta njena pogana.

I tako je Marenka radila kod nas, nije da mi nije bilo milo, samo da Anđelija nije trpala svoju nosinu u sve i svašta. Sve je Mara znala, a malo je šta tražila za sebe. Skromna, vredna i lepa, mada jesam ja videla da je Pero moj ljubazan prema njoj, al` taki ti je on prema svakom.

Jednog dana kad smo završavali ručak, ja zatražih orasnice, a stavim pred nju ono meso i krompir, salate, svega što ostalo od ručka da ponese svojoj ćerčici i njoj da jedu. Ona izađe iz sobe, ja reko ode Mara po orasnice, kad se ona vrati noseći nekakav šmajser i preteći ga usmeri ka nama. Prva ti ja vidim i guram onog mog nogom ispod astala, a on zapeo te jede ono meso ko da tri dana ništa nije okusio.

- Šta ovo bi, crna Mare?- presede mi i ona salata i meso, kud uzo da je jedem. -Ne pucaj, kaži jel te ko uvredio, mora da je ova moja Kata.- eto ti Anđe, gleda me ko da govori ti si kriva ako nas sad otpravi na onaj svet.

 - Neće više Marenka da jede vaše otpatke, te nosi ovo Marenka, te ono, neće više tako da živi... jel si čula gazdarice? - jedva klimnuh glavom. -Da, jesam, kako nisam čula.- taman `tedoh da joj ponudim sve što imam i Peru pride, kad li iznenada začuh poznat mi glas:

 - Evo ti Maro, uzmi ti sve što hoćeš sa astala, i nemoj ni da nas pitaš više. I to koliko ti se svidi, pre nego što mi ručamo. Samo srećo, spusti taj šmajser nije to za tvoje nežne ručice! – to onaj moj mutavi Pero priča ko ministar, a ona matora sve to aminuje. Bogme Julo, nikad ga nisam čula tako da priča, za mene bio ko panj osećajan, i podiže se u meni neka ljubomora i preteći joj kažem, onako sedeći:

-Ne može ništa da pipneš, jel` si čula? I sad ostavi taj, tu, tu pušku, kupi svoje prnje i gubi se...

-Eeee,  tako neće može gazdarica, ja pošteno radila i zaradila, a tvoj muž gurao nos tamo gde ne sme, pa reko lepo budi dobra Maro, ja ću ti dam sve što ti oćeš. I kako ja sad, muž umro, a dete na putu.

-Šta gurao? Gde gurao? Ovaj....!? - ja ustadoh i namestih ruke kao slovo f i počnem da se svađam sa Marenkom, Anđom, ne vidim ni šmajser koliko me to pogodilo, a taj moj slepac iskoristi gužvu i šmugnu u dvorište. Odjedared čusmo svi pucanj, ja tek tad svatim da su to namerno namestili da me ubije, da dete njeno ima oca, nit me ko brani, nikog nema. Ja se držim za srce i padam, ne daj majko da ti umrem sada, ne umire mi se mlada,.. pevam. Eto izginuh u cvetu mladosti, živote moj dragi. E Marenka, Marenka... –  vičem ja, ali ko da me čuje.

Neko me cima. Šta `oće sad ovaj ko god da je? Ne daju mi ni da umrem. Možda mi nije još vreme?

Sa teškom mukom, otvorih oči, kad, moj Pera me gleda. – Šta ćeš ti ovde?! – pitam bunovna. A onda se setim, sedam na krevet:- Zar je i tebe Marenka ubila?

- Šta pričaš, ženo? Nije nikog Marenka ubila, već si ti pošandrcala od ljubomore, i šta ti bi da joj kažeš da ona nosi moje dete. Pa ona ti je sa Stevom konjušarem. Eto, kako je dobra, sve ti oprašta, a ti više nemoj da piješ, i vino i rakiju i pivo, aman ženo, pa to se ne može izdržati. Ustaj i kuvaj kafu, Marenka otišla u selo, pazarni je dan.– i on ode.

Takvi su mušakrci, ja ubivena, a on traži kafu. E tako je bilo, moja Julka, dabogda ako lažem, nek me grom pogodi.“ , završi priču Katica. I u tom trenu, puknu grom, udari u neko drvo, kiša ljusnu, a Julka pade pod klupu. Brzo uleteše u kuću, ostavljajući da letnja kiša opere ostatke od večere.