Nedelja (drugi deo)

Sunce je bilo odskočilo visoko, vidik čist, pa su izdaleka mogli da osmotre prilaz ovdašnjoj zoni čuda. Ljudi je bilo znatno više nego juče, automobili parkirani kud koji, galama kao na utakmici.

Na šeficin mig, Maks uključi kameru. Izgledali su kao vraški uigran tim, kao da oduvek rade zajedno.

Ubrzo, Maks hvata u kadar Radoša Jovanovića, koji se uz pomoć nekolicine, kô od brega odvaljenih, borio kao lav da održi kakav-takav red i mir.

– Molim vas, ljudi, kao što se moli narod pametan: odbijte dalje od krugova! Neće ni vama biti prijatno da vam za vreme terapije neko visi nad glavom kao karakondžula!

No, kako se čini, prevario se: izgleda da ovaj narod nije baš naročato pametan, čim nastavlja da tera po svom, pa od postojeće gužve samo pravi još veću.  

Radoš spazi naše junake pa im rukom dade znak da mu priđu.

– De, ugasi to čudo, nisam ti ja za reklamu – reče, i  Maks ga posluša. A Rahela ga upita šta je ovo danas, otkud se najednom toliki svet stvorio? Što ne čekaju svoj red kako bog zapoveda, nego prave ovoliku galamu?

– Prevaranti! Eto, šta je. Pederi jedni, za sitne novce prodaju vaučere za terapiju preko interneta i na ko zna na koliko još načina, i ajde ti sad objasni raji da to nema nikakve veze sa nama. Naša agencija „MAŠANOVI KRUGOVI“, renomirana agencija moram da kažem, jedina ima dozvolu da se na ovom terenu bavi medicinskim turizmom, samim tim jedina je nadležna da se brine o smeštaju gostiju i da pravi raspored terapija. I mi to radimo pošteno, pedantno i precizno, prema redosledu prijavljivanja, i s puno poštovanja i obzira prema pacijentima. Pravimo ustupke samo kad je to stvarno neophodno, ako je neki težak malignitet u pitanju, ili galopirajuća leukemija. Kod nas nema protekcije, nije ovo Beograd...

– Slaba vam je vajda to što nema protekcije, ako vas ti prevaranti ovako vuku za nos.

– U pravu ste. Sto-posto ste u pravu, gospođo, kako ono rekoste da je Vaše cenjeno ime?

– Rahela.

– U pravu ste, gospođo Rahela. Lepo ime, baš lepo ime. Što se kaže, svetsko, a naše. Eto, pišite o tome, Rahela, krajnje je vreme da tim bitangama neko stane na put. Da mogu nekako da im uđem u trag, potamanio bi ih kao vaške... 

– Pisaćemo, nego šta. Ali šta ćete sad? Nećete valjda da se bijete sa ovolikim narodom? Vidite kakva se ludnica ovde napravila.

– Ma jok, kakvi da se bijemo. Nismo ludi. Sve su to naši  pacijenti. Sad će da dođe narodna milicija, pa će da napravi red. Tako je bezmalo svake nedelje.

Utom prođoše dve seljanke sa punim vanglama domaćih mekika posutih šećerom u prahu. Nutkaju sve redom, kogod hoće da uzme, mogu i da ponesu za usput, ako im je volja. „Kuća časti” – pisalo je na vanglama (jedna beše plave, a druga crvene boje). Maks je sve to uredno zabeležio, kao i pičvajz koji će uslediti.  

Najednom se zagužvalo nasred ulice. Potukla su se dvojica, pa se onda dohvatiše i njihove supruge, zasigurno bi došlo i do krvi da Radoš nije odjurio tamo kao munja i razvadio ih.

Tiru-riru... tiru-riru... tiru-riru... – policijske sirene oglasile su se najpre stidljivo, izdaleka, pa onda sve jače i jače, kako su patrolna kola prilazila mestu događaja.

Dakle, u dobri čas, policajci!

Petnaestak njih pod punom ratnom opremom, očigledno specijalista za razbijanje žive sile, dotrčalo je i krenuo na goloruku raju. odjek kratkih trčećih koraka, rasutih po asfaltu, grmeo je kao topot konjice, i za tili čas raja beše potisnuta podalje od lekovitih krugova. Nakoliko njih bilo je  obaljeno u prašinu, neki su bežali drumom, a većina se razmilela po okolnim avlijama, čudeći se šta ih je snašlo. Nisu oni ni kriminalci ni razbojnici, a nisi ni nekakvi antidržavni elementi? Nikakav prekršaj nisu napravili, nikakvo kažnjivo delo? Došli su da se leče, a ne da se tuku sa policijom!

Očigledno najstariji po činu, mupovac gabarita četiri sa četiri, naspram koga bi i Švarceneger i braća Kličko izgledali kao fićfirići, uzeo je u ruke megafon i obratio im se.

– Ljudi, ne zamerite! Dobili smo obaveštenje da je ovde došlo do narušavanja javnog reda i mira, pa smo morali da intervenišemo. Put mora biti prohodan! Možete da stojite sa strane, da sedite, ili da čučite, to se nas ne tiče, ali galamu i nered nećemo da tolerišemo. Jasnoo?!

To je bilo sve. Nikome nije bilo ni na kraj pameti da mu protivreči.

Policija se povukla sa strane i čekala da vidi razvoj situacije, a narod se unervozio, gunđao je i negodovao, psovka je stizala psovku, ali nikome nije bilo do kavge sa organima reda.

Jedan bucmasti klinja pokaza mupovcima srednji prst, a uplašena majčica, da se izvini za bezobrazluk svog sinčića, zašila mu je vaspitnu preko usta, pa ovaj zašmrca. 

– Ovde leče batinama! – procedi Maks kroz zube.  

– Ćuti, idiote i drži tu kameru! Još nije gotovo.

Utom dotrča Radoš. Sav zadihan i oznojen stade ispred onog džina s megafonom, namignu mu, pa reče:

– Nemojmo, gospodo policajci! Nemojmo, ovako vas molim! To je pošten svet. To su čestiti ljudi. Neće oni više praviti nered, ja za njih garantujem. Ja i moja agencija garantujemo... 

– Sigurno garantujete?

– Časti mi moje! Evo, uhapsite mene, ako ne bude tako.

– Onda, dobro. Onda mi ovde nemamo više šta da tražimo.

Nema šta, mupovci su besprekorno izvršli svoj zadatak. Čak je i ova komedija sa Radošem izgledala prilično ubedljivo. Ostali su tu još par minuta, koliko im je trebalo da poprave opremu, potom su zbrisali, uz zvuke sirena, isto kao što su i došli. 

Maks je, rekosmo već, sve to uredno zabeležio, i onako usput, uhvatao u kadar i okolne krovove i par oblačića što su dremali na bistrom plavkastom nebu. Potom je pratio Rahelu dok je šetala okolo-naokolo tražeći „pacijente“ koji su došli odnekud iz daleka.

Nakon destak manje-više uspešno obavljenih razgovora, potražiše naposletku i Radoša. Srdačno su se pozdravili sa njim i razmenili brojeve telefona.

– Vidimo se, Beograđani! – doviknuo im je.

– Vidimo se! – uzvratili su.

Potom se uputiše nazad, ka centru sela, oboje imajući na umu onu čađavu mehanu gde su juče kraljevski utolili glad.

Odlomak iz romana „Do obala Goe“