Nedelja (prvi deo)

Sa zvonika Crkve Svete Trojice, udaljene stotinak metara od kuće gde su odseli naši junaci, otkucalo je tačno deset časova. Upravo tada je Maks, konačno dočekavši na svoj red za jutarnju higijenu, oran i čio, kao da se nije strovalio u postelju tek posle prvih petlova, na trenutak zagledao u svoju ljupku koleginicu i njene oči koje su ga nežno milovale i slale mu poljupce – ili se to njemu samo činilo? – i pozdravio je jednim gromkim:

– Dobro jutro, šefice!

A šefica, nakon podužeg zadržavanja u kapatilu, nabasavši  na Maksa poluobnažena, samo u onoj gotovo providnoj majičici i istim takvim gaćicama, sa smeškom mu je uzvratila:

– I tebi, sokole. I tebi. 

– A kako si spavao? – usledilo je njeno pitanje.

– Nikad bolje – lakonski je odgovorio.

Potom je šmugnuo u kupatilo.

– Ma da, kakvo pitanje, takav i odgovor – progunđala je  Rahela, onako, više za sebe, ostavivši vrata svoje sobe širom otvorena.

Pola sata kasnije, sišli su da se pozdrave sa domaćinima. Bilo je to právo epsko opraštanje, uz desetak puta ponovljeno „Ostajte nam dobro” i „Dođite nam opet”. Maks je dobio litar domaće rakije a Rahela teglu slatkog za uspomenu. 

A onoj mlađanoj aždaji, kojoj Rahela u najmanju ruku duguje izvinjenje, ne beše ni traga, ni glasa. Logično, za njenu generaciju „prvi petlovi“ su tek negde iza podneva. Ipak, dok je Maks prepakivao prtljažnik, a Rahela gledala u ćudljivo martovsko nebo, kao da je nečija ruka pomakla zavesu na jedinom od prozorâ u potkrovlju, ali ničiji lik se nije nazirao.

Mahnuvši iz kola domaćinima, naši junaci zaputiše se ka centru sela. I, ubrzo, u glavnoj ulici, stešnjen između veterinarske ambulante i piljarnice, ukazao im se neveliki mlečni restoran. Kroz odškrinuta vrata videlo se da je čist, uredan i sav u belom kao apoteka. Klimnuše glavom jedno drugom, to je ono što su tražili.  

Maks je zaustavio ladu, pa uđoše unutra.

Takođe u belom, za pultom ih je čekala sredovečna punačka gospođa sa punđom a la Jovanka Broz.

Rahela je još sa vrata pitala za pitu sa krompirom.

– Nema – odgovorila je.  

Maks je pitao za salčiće i razočarao se odgovorom.  

A štrudla s makom? Ni to nema, ispostaviće se.

Morali su da se zadovolje sa đevrekom i bavarskim kiflama. Nakon što su prezalogajili, poručili su domaću kafu i, onako uzgred, Maks je pomenuo kako bi bilo zgodno da se pre mraka vrate kući.

– Čitaš mi misli, dragi kolega! – sa oduševljenjem je usklknula Rahela. – I ja večeras imam neka važna privatna posla, dogovorena ranije. 

Rahela je potom insistirala da najpre obiđu pijacu, pa će odatle da produže do zone Mašanovih čudâ i carstva ovdašnjeg bosa Radoša.

– Njega ne ispuštaj iz vida – bila je kategorična.

– Okej, šefice. To sa Radošem mi je jasno kao dan. Ali šta ćemo na pijaci? Kakve sad veze imaju karfiol i zelje sa Mašanovim krugovima?

– Vidi, Maks. Ako hoćeš na brzinu da upoznaš neku selendru ili varošicu, čak i omanji grad, prva destinacija ti je pijaca – to ti je staro novinarsko pravilo. Na pijaci uvek možeš da nađeš buljuk pacijenata, zahvalnih za svaku vrstu spike. Kapito?

– Kapito.

Pošto su se raspitali kako prečicom da stignu do pijace, Maks se naoružao kamerom, Rahela diktafonom, pa – dalo se primetiti – oboje u vidno boljem raspoleženju nego juče, krenuše pešice. I za razliku od juče, Rahela nije zaboravila da stavi naočare za sunce, što, naravno, nije prošlo bez komentara. 

– Mogu ti reći, šefice, kad natakariš te đozluke bolja si riba nego inače.

– Ah, ništa mi novo nisi rekao. To čujem svaki put kad odem na plažu. Nudisti stvarno imaju očajan smisao za humor.  

– Ali ja nisam nudista. I malo si se zajebala, ja uopšte nemam očajan smisao za humor, baš naprotiv – pobunio se Maks.

– Nemam ni ja sreće sa muškarcima pa ne kukam. Kažu da je to cena lepote. A, Maks, šta ti misliš o tome?

– Pa, ne znam baš. Moraću da razmislim o tome.

– Ali, ne sad. Sad otvori četvoro očiju i slušaj šta ti se kaže.

– Slušaću, šefice.

– Tako te volim.

– I ja tebe.

Pijaca beše nalik na seoski vašer. Pedesetak tezgi raštrkanih kud koja, stolnjaci, mušeme i ćebad, položene po haubama limuzina i spuštene na zemlju, načičkane svakojakim drangulijama. Nedostaju samo gutači vatre i džeparoši – pomisli Rahela.

– Gaće, gaće... Ajmo, žene!

– Veša, veša!

– Banane, banane!

Galama i komešanje. Ovde psovka, onde kikot, negde krči prepotoski tranzistor, jedan hrče ispod tezge, drugi, s flašom u ruci, uči da peva...  

Nakon što su zašli među tezge, Rahela beše vidno razočarana.  

– Maks, vidiš li ti ovo? Pasulj iz Kirgistana, luk iz Kine, riža sa Tajlanda, soja genetski usavršena... Izgleda da su ovde domaća samo jaja, a ja sam, kao i svaka gradska guska, živela u ubeđenju da nam zdravlje zavisi od sela, a ono cvrc – i selo se izopačilo!

Maks je slegnuo ramenima i nasmejao se.

Produžiše dalje, pa ubrzo zastadoše kod tezge sa brošurama o Mašanovim čudima. Kržljav, bledunjav mladić, malo zriki na jedno oko, uzeo je u svaku ruku po jednu knjižicu i prišao im.

Maks je podigao kameru i uhvatio ga u kadar.

– Uzmite sudbinu u svoje ruke – pobedite bolest! Ako si slep, progledaćeš! Ako si nepokretan, prohodaćeš! Uzmite sudbinu u svoje ruke! Uzmite sudbinu u svoje ruke... – videvši u njima sigurne mušterije, mladić se osmehivao i svesrdo im nudio knjižice. 

– Ako si slep, progledaćeš! Ako si nepokretan, prohodaćeš... – bio je uporan kao pravi seoski trgovac.

Ovo može da bude zanimljivo – pomislila je Rahela.

– Ako si slep, progledaćeš! Ako si nepokretan, prohodaćeš...

– Ako za to đubre platiš petsto kinti, bićeš magarac! – viknu neko, pa šmugnu Maksu iza leđa i nestade u gomili, gde mu se ubrzo zametnuo svaki trag.

Rahela se osvrtala levo-desno, taj glas joj je bio odnekud poznat. Mogla je da se zakune da je u pitanju G. S. – novinar „Večernjih novosti”, tip koga je, po prirodi posla, često sretala na terenu. Biće da i on ima neka posla ovde.  

Uzela je jednu od onih brošura, da je pogleda. Zvala se „Biološko kreativno polje“. Na poleđini knjige pročitala je da se tu na popularan način govori o čudotvornim isceliteljskim moćima prirode i – što joj je odmah zapalo za oko – za najrazličitije boljke preporučuje se ista terapija. Stani u krug i čekaj da ozdraviš.

– Ajmo dalje, šefice! – utom predloži Maks.

Šefica mu udeli ljupki ženski ispitivački pogled, pa vrati brušuru na svoje mesto. Potom reče onom mladiću za tezgom:

– Hvala lepo!

Nastaviše da kruže pijacom, ali ni posle bezmalo čitav sat tumaranja okolo-naokolo ne nađoše bogzna šta zanimljivo.

– Gaće, gaće...   Ajmo, žene!... Veša, veša!...

Više radi reda, ispitali su nekoliko meštanâ, i, ispostaviće se, svi su se lično osvedočili da Mašanovi krugovi leče sve pod milim bogom, izuzev inflacije, i da bi, da se oni tu nešto pitaju, Mašana Prorokovića trebalo proglasiti za sveca. Među njima prepoznaše i jednog od onih koji im je juče velikodušno ponudio prenoćište sa doručkom za tričavih 40 evra. 

Maks je već bio odložio kameru, priđe im štrkljasti starac, zapuštenog izgleda, njegov isflekani prepotopski gunj zaudarao je na kilometar.

– Iš, iš, pogani jedna! Što ste ovde došli? Je l’ igra bela mečka? – vikao je na njih.   

– Kog vraga ovde tražite? Idite u Manastir Ilinje, pa tamo slikajte bruku!

– Što baš tamo? I kakvu bruku? – uzvrati brže-bolje Rahela.

– Našu bruku! Srpsku bruku! – odgovori čiča, pa nastavi – Tamo otac Isaija isteruje duhove molitvom. Ako ne verujete, idite, pa vidite!

– Kako to isteruje duhove molitvom? Je l’ to neka šala?

– Kakva šala? Zar vam ja ličim na nekog šaljivdžiju? Idite tamo, pa se sami uverite. Jedna tarifa je za duhove i nečiste sile, druga za demone, treća, ako ste totalno opsednuti.

– A jeste se u to sami osvedočili, ili Vam je to neko rekao? – zainteresovala se Rahela.

– Video, nego šta! I samo što nisam presvisnuo...

– Dobro, čiča, pa šta je to tako strašno ako narod ide u manastir da se moli? Neće valjda da ide u pivnicu da traži oprost grehova?

– Bolje ne pitajte, nego idite tamo – čiča je uznemireno mlatarao rukama.

Raheli nešto u njegovom ponašanju beše sumnjivo.

– Starino, imam utisak da nešto krijete od nas, a uporno nas šaljete u manastir! Zašto, recite nam?

– Samo vi idite tamo...

– Da niste možda doževeli neku neprijatnost, nešto lično, što Vas je prilično pogodilo. Ispričajte nam, šta ste to tamo videli?

– Svašta sam video, ali nije za priču!

– Molim Vas. Obećavam da ćemo sledeće nedelje otići tamo i nećemo Vas pominjati. Sve što nam kažete ostaće ovde, među nama.

Starac se trenutak-dva premišljao dok je, škiljeći jednim okom, odmeravao Rahelu, a kao znak dobre volje ona je skinula đozluke, sretoše im se pogledi i čini se da je to prevagnulo. Nakašljao se, pa reče:

– Tamo mi se jedan unuk zamonašio. Moj Gavrilo. Ja došao da ga vidim, a on i još jedan sa bradom do kolena, okupili pet-šest babetina i pričaju im nešto, a one samo klimaju glavom i govore: „Amin!“ Posle ih uvedoše u crkvu i zamadališe vrata, pa nisam mogao da vidim šta se tamo dešava, ali, sudeći po tome kako su odande izašle ushićene, siguran sam da i vi mislite isto što i ja. Da su bar neke lepotice, pa ajde de...  

– I... Šta je dalje bilo?

– Dok sam ja obletao oko crkve i kršio ruke, ostali mantijaši su se cerekali kao ludi i pokazivali na mene prstom. Ovoga mi krsta, došlo mi je da se ubijem. Zar moj unuk da padne tako nisko? Ej, moja krv! Završio je velike škole a sad tamo opslužuje zaludne babe u Gospodovo ime...

– Kako ono rekoste da Vam se zove unuk?

– Gavrilo! Gavrilo mu je ime. Završio je za advokata u Beogradu i to sa najboljim ocenama, a...

– Moolim?! – vrisnu Rahela. – Rekoste završio je za advokata. A kako se preziva taj Vaš Gavrilo?

– Miletić. Gavrilo Miletić. A što pitate?

– Pitam zato što ga možda poznajem. Da mu otac nije Janko? A majka Milena?

– Tako je! Janko i Milena. A da vi niste možda neke uhode? Odkud vi znate mog unuka?

– Duga je to priča, starino. Družili smo se nekoliko godina. Moja drugarica Ana i on studirali su zajedno.

– Niko iz mog roda ne beše tolika budala da ode u manastir, pa još i da tamo radi svašta.

– Čekajte! Nešto mi sad nije jasno. Zar njegovi roditelji nisu iz Dervente?

– Janko jeste, on je iz Semberije. Ali Milena je odavde, ona je moja unuka.  

– To nisam znala. A kako se Vi zovete?

– Milutin. Čiča Milutin.

– Pa drago mi je, čiča Milutine, ja sam Rahela. Ali ne sećam se nešto da Vas je Gavra pominjao...

– Zašto bi me pominjao? Mene su svi zaboravili. A i šta bi rekao za mene, da sam crna ovca u familiji. Robijao sam šenaest godina. Zbog proklete međe, ne pitajte. Ja sam robijao, a on je rastao. I evo na šta se napravio. U mom rodu takvih nije bilo, mora da se izmetnuo na očevu granu...

– A kako ono rekoste da se zove taj manastir?

– Manastir Ilinje. To vam je na putu Bogatić–Klenje, ako ne znate. Stvarno ćete ići tamo?

– Hoćemo sigurno! – umeša se Maks, pa dodade, smejuljeći se: – I moja šefica se ovih dana nešto žali na duhove...

Starac ga pogleda začuđeno, pa usmeri pogled u Rahelu koja je naprasno zanemela, onda se vrati opet na Maksa i ošinu ga pogledom.

– Ma, jedi, bre, govna, bilmezu jedan! – odbrusi mu, pa   zviznu dobru seljačku šlajmaricu ispred njegovih nogu. Potom pogleda još jednom Rahelu, okrete se i zagreba odatle, psujući i pljuckajući ispred sebe.

– Izvinite, čika Milutine! Izvinite, čika Milutine!... – Rahela je vikala za njim, očajna zbog Maksovog bezobrazluka.

Da se čiča okrenuo i potračala bi za njim, ali nije.

Onda je na Maksu iskalila bes.

– Znaš šta, pametnjakoviću? Prvo, jebala te ta tvoja „šefica“! A drugo, ako sam ti ja „šefica“, kao što kažeš, ko ti je dao dozvolu da zajebavaš ovog čoveka dok razgovara sa mnom? Stidi se, može deda da ti bude!...

Maks je ćutao i gledao kroz nju, kao da vidi duha, ili avet. 

– Šta je sad? Pojela maca jezik?

Rahela je prevrtala očima, a Maks se umusio kao dete kad napravi neku glupost. Ili – mogao se steći i takav utisak – kao bajagi se umusio, a, u stvari, smejao se u sebi. 

– Stvarno, Maks, nisam znala da si takav kreten.

– Stvarno? A ja nisam znao da u tebi čuči pritajeni egzorcista.

– Eto, sad znaš. Ali i ovo da znaš: ultimativno ću tražiti da ideš sa mnom u taj manastir! Ako si već isplanirao koju ćeš da privedeš sledećeg vikenda, žalim slučaj. Ideš sa mnom, i šlus! – izbečila se u njega kao da hoće da ga pojede.

U njoj je ključalo.

Sve me je stiglo – pomislila je. Ali platiće mi za ovo, mamlaz jedan glupi. I to sa kamatom...

A što se Gavre tiče, koliko ona zna, on nikad nije išao u crkvu, pitanje je da li je bio i kršten. Boga je pominjao samo kad popizdi, pa mora da opsuje. Nije mogla da ga zamisli u mantiji.

Ne, to je stvarno  skaradno, blesavo, parodija živa. To jednostavno ne može biti istina. Gavra da se zamonaši? Ma nemoguće...

A Maks – njen partner i hodajući džuboks – mrtav-hladan,  hvatao je korak s njom i zviždukao ono svoje: „Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...“

Onda. najednom, kao da se nečega setio: 

– Jesi primetila, šefice, kako ovaj narod trči pred kameru? A oni naši seljaci iz kruga dvojke beže iz kadra kao đavo od krsta, kao da će neko da ih opljačka. 

– Divno zapažanje, Maks. Izgleda da ti je krenulo od kad se družiš sa mnom.

– I meni se čini, šefice. Nego, stvarno poznaješ onog tipa, ako smem da pitam?

– Poznajem. Bio mi je dečko.

– Bio?

– Da, bio. Šta je tu čudno?

– Ništa, samo pitam. Nije ni prvi ni poslednji kome su ribe sjebale znanje, pa je zagrebao u manastir.

– Maks! Ako te sad raspalim tom kamerom po glavudži, zapamtićeš me!

– Dobro, izvini... Izvini, molim te. To se mene ne tiče. Nego, vidim pogodio te je taj kalambur sa bivšim. Uvek mi bude žao kad put kad čijem da je pukla tako neka ljubav epskih razmera, pogodi me to. Imao sam i ja slična iskustva.

Ovo poslednje Rahela kao da je prečula. Uhvatio ju je bes, okrenula se ka njemu, pa zastade i on. Skinula je đozluke i izbečila se na njega kao karakondžula, mlatarujući rukama kao da hoće da ga zgromi.   

– Maks?!

– Molim, šefice. 

– Začepi!!!

Zapretila mu je pesnicim.  

– Začepi! Nisam te pitala za mišljenje!

Maks slegnuo ramenima pomirljivo, ne rekavši ništa.

Nije znao gde je pogrešio, a po njegovom izrazu lica videlo se da se pita koji li je vrag njegovoj šefici? Pa ništa loše nije mislio.

– Videćeš ti epsku ljubav kad dobiješ od mene epske batine!!! – zapreti mu ponovo.

Čitav minut gledali su jedno u drugo, ona iskolačenih, a on začuđenih očiju. Rahela je disala ubrzano, kao da stvarno hoće da ga utepa, a Maks ni da trepne. Onda najednom oboje prasnuše u smeh, postavši svesni apsurdnosti situacije.

Potom produžiše ćutke.

Raheli uopšte nije bilo svejedno što se tako glupavo izblamirala pred Maksom. Bilo joj je došlo da pukne od muke. Pokazala mu je koliko je ona u stvari krhka i ranjiva osoba, ni nalik onoj kako bi ona želela da je drugi vide. Glupačo jedna glupava, nisi to smela sebi da dozvoliš! Nipošto! Osim ako ne misliš da sa tobom takvom obriše patos, kad proradi u njemu muška obest – kinjila je sebe smišljajući kako da izađe iz stupice koju je sama sebi napravila. Ubrzo je i smislila.

– Maks, sad ja tebe nešto da pitam, nemoj da mi vrdaš kao što imaš običaj, nego da mi odgovoriš na pitanje.

– Odgovoriću, šefice.

– A gde si ti to čuo da je neki dasa zbog ovakve ili onakve, uzvraćene ili neuzvraćene, epske ili lirske, fatalne, uzvišene ili sasvim prozaične ljubavi, od svih mesta na ovom svetu izabrao da utekne baš u manastir, da se tamo zavetuje Gospodu Bogu da do kraja svog ovozemaljskog života neće videti pičku?

– Šefice, ti to ozbiljno?

– Najozbiljnije.

– Paa, iskreno rečeno, ne sećam se. Ali mora da se negde nešto šuškalo o tome, pa ja tako i došlo do mene.

– Šuškalo se, kažeš, i ništa više od toga?

– Ništa...

– Okej, Maks. To sam i htela da čujem.

 

 

Odlomak iz romana  „Do obala Goe”