Neki bivši ti i ja

„Bivša“-pojavi se poruka na displeju, a telefon poče divljački da vibrira emitujući specifični montipajtonovski notifaj-muzički foršpil iz „Posmrtnog marša“. Profesor Bubalo uze aparat sa komode premišljajući se da li da odgovori na poziv ili ne. Iako ljuti matematičar po vokaciji nije bio sklon drndanju i programiranju ovih i sličnih gedžeta, koji su nam ulazili u kuće na mala vrata  bez kucanja. Ipak, sva tri ugaona kamena njegovog životnog trougla bila su propisno označena u memoriji ove đavolsle spravice. Marija je bila, to što je bila, Neško-„Ne$ko“, uz pratnju navijačke himne „Daj gol“, a Caca jednostavno „Ljubav“ , pojačana zavodljivom bas linijom i sladostrasnim šaputanjem „Ž tem“, matore copine Serža i njegove anoreksične konkubine. Često mu je preglasna interpretacija jedne od ovih tema, naročito one najlascivnije, stvarala manju ili veću napetost u javnosti, ali je tvrdoglavo odbijao da je zameni običnijim zvonom, čak i onomad posle scene u kojoj ga je šarmantna, vitalna bakica nalik na gospođu Tapisirović iz „Grlom u jagode“, pred najmanje dvadesetak svedoka u čekaonici dispanzera Instituta za onkologiju i radiologiju, u Pasterovoj, u trenutku dok je panično tražio džep u koji je zbutao poludeli telefon ne bi li sprečio Džejn Birkin da doživi još jedan višestruki vrhunac, ujnkavim glasićem priupitala: „ Šinko, ne ćuje baka dobro...Je l' to ta grupa „ Elektrićni orgazam“? Moj unuk ih mnogo voli!“

„ Posmrtni marš“ prikoči za trenutak, mada je profesor bio potpuno siguran da će se ubrzo ponovo oglasiti. Jednostavno je znao s kim ima posla!

„ Šta je sad?“ ispali osorno kao da bi se tukao.

„ Ej, „mekani“... Što se ne javljaš? Je l' sve u redu? Već sam se zabrinula...“

Bez obzira na nesuglasice iz prošlosti prijalo mu je što ponovo čuje dobro poznato, promuklo, beogradsko, „jebote“ otezanje. Malo ga je žacnulo ono „ mekani“, ali je nastavio dalje, osećajući blagi pritisak kao kad dvorišni huligani slučajno otkriju da nekog od njihovih surovih pajtaša, na primer Kamenog,  roditelji u krugu porodice još uvek zovu-Bata, Lule, ili Bućko. Marija je kumovala ovom žovijalnom nadimku još dok su se zabavljali i dok mu jogunasto nije dopuštala da je poljubi pre nego se izbrije i na lice nanese balzam, a neretko i njenu dnevnu kremicu. Onda bi mu prstima štipkala obraze, i priljubljivala usne, nos i čelo njegovoj bebeće glatkoj, očaravajućoj koži, upijajući  višak pomade, i ne puštajući ga iz zagrljaja čitavu večnost. Znao je kako miriše, i sa i bez parfema, koliko vremena potroši u toaletu dok se kupa, pere zube, piški; na kom delu filma neizostavno pusti suzu, i kako postavi ruku ispod jastuka da bi mogla da zaspi.

On je nju zvao „pišica“, a ona njega „Markoni“, ili „mekani“ kao malopre, i mogli su da vode ljubav satima prožimajući se i izvirući jedno iz drugog.

Ako je „divlja u srcu“, sadašnja veza sa Cacom ličila ponekad na Carstvo čula, Duboko grlo, Debi osvaja Dalas, ili Vrele noći Jozefine Mucenbaher, ono s Marijom je definitivno bila neka suptilnija, i nežnija erotika tipa Devet i po nedelja, nekad eksplozivna ali pomalo posustala; u kojoj je i pre samog kraja postalo vidljivo da su i akteri i dobronamerni posmatrači sa kupljenim kartama i kokicama, postali pomalo rezistentni na „poveze za oči“, i hranjenje ljutim papričicama, a o prosipanju mleka iz frižidera po naježenim sisićima da i ne govorimo.  Njihova celuloidna ljubavna priča imala je malo duži prolog, razrada je bila zbrzana i smandrljana, a zaključak i kraj otfikareni, kao da je neplanirano nestalo filmske trake. Jednostavno ga je prerasla-kao sestrine iznošene sandale, majčin komplet za „izuzetne prilike“, ili sopstvene farmerke bez elastina, koje su preko noći postale neupotrebljive zbog nekoliko kilograma viška nastalih neprimetno posle preduge zimske, slavske sezone. Sve ono što je na početku volela kod njega počinjalo je da je guši i odbija- njegova poslovična štedljivost, ili škrtičarenje kako je govorila, agorafobija, ponavljajući rituali, samodovoljnost i odsustvo svake potrebe za promenom. Želeo je samo svoj mali „krug poverenja“, bez novih poznanstava-svoju ženicu, naslednika, uobičajene hobije, pileću supu, rimflajš, palačinke subotom, i to bi bilo to. Skoro da se prenerazila kada joj je saopštio da za njega, budući da je prestao da ide u pozorište i na izložbe, da ne gleda nove filmove i ne čita savremene pisce, život u glavnom gradu, a ne recimo u Knjaževcu ili Smederevskoj Palanci, ima jednu jedinu prednost-povremeni odlazak na Marakanu, bez obzira što je stari crveno-beli sjaj uveliko prekrila patina zaborava i nebrige.

Ej, tako da kaže za „grad, grad“ Beograd! Pa ona bi, i onda i sad, trampila sve belosvetske Njujorke, Rimove, Johanezburge i ostale Melburne, za jednu, okrnjenu pločicu terazijskog platoa ili flašicu s komprimovanim zapahom „kupusa iz podruma, i rakije iz usta“. Jebi ga, to je „njen grad“, i šta da mu radi što je kao oficirsko dete do dolaska na Vidikovac u drugom razredu osnovne, profućkao barem po jedan iz svake bivše republike, uključujući i rodni Bjelovar.

Kraj se dugo cedio, mučio i krčkao i predhodili su mu uobičajeni hintovi poput nekontrolisanih izliva sarkazma, potpunog emocionalnog preobražaja, i supremacije svega poslovnog nad privatnim. Nije bilo laganja i gledanja u oči, i upisivanja ljubavnika u imenik pod „ Veca šnajderka“ ili „Boro električar“, štaviše nije ni bilo preljube, ali šta je bolje kad su projekti nezaustavljivo gutali romantične produžene vikende na Rudniku, seminari u Portorožu-kuvanje zimnice, i zajedničko farbanje tišleraja, a korporativne proslave Nove godine, potrebu da se supružnici zagrle i spavaju u istom krevetu. Baš to je i olakšalo onom „na izlaznim vratima“ da se kao isprdak iskrade ne paleći svetlo, ne zakuvavajući kafu i ne objašnjavajući nepotrebno da će doći kasnije po stvari, a da će ista ta eloksirana  vrata zaključati spolja, i ostaviti svoj ključ na starom mestu-ispod „lepog Jove“, treća saksija levo.

Da li je bolje imati- klitoralni orgazam „u ruci“, ili tantrički, vaginalni „na grani“, pitala se Marija nebrojeno puta između zalogaja jagode i gutljaja dobro ohlađenog šampanjca, strahujući da odgovor još uvek leži  zapečaćen u onoj nedirnutoj flaši soka od zove, ostaloj u špajzu ubuđalih predrasuda njenog prethodnog, napuštenog  života.

Iz rukopisa novog romana.

Vladimir Jovanović