Nemir ispod kože (epilog)

Pošto je ostavila dete, prvih par dana se osećala kao da se ništa nije desilo. A onda je proradila savest. Nemir joj nije davao mira, pa je želeći da prikrije greh i strah od očiju drugih, odlazila od kuće, navodno u potrazi za poslom. Njena majka, ne shvatajući razlog njenog bledila i izgubljenog pogleda, pripisivala je to neredovnoj ishrani, što je bila samo delimična istina.  Jana je smatrala da nju ne mogu ganuti takva prizemna osećanja kao što su saosećajnost, empatija, ljubav, da je ona iznad toga. I to što se olako prepuštala ljubavnim zanosima, to nije ni bila ljubav, već čista fizika. Običan radnik i ona, nikako ne idu zajedno. Gad je zaveo.  Nije slutila da može ostati u drugom stanju. Pošto je osetila da je trudna, s početka je osećala da treba da se reši tog deteta po svaku cenu, ali onda bi trebalo i naći ženu koja radi abortus, a to bi se opet pročulo. Bolnica svakako nije bila dobro rešenje. Na kraju odluči da ga rodi, sama, bez straha za sopstveni život ili život deteta, da ga negde baci i završi sa tom mukom. Ne zna šta ju je nagnalo da ga ostavi ispred vrata kuće oca tog deteta.

Ipak spasio je posao kafe-kuvarice, koji joj je ponudila prijateljica, samo zato što je to bilo u jednom banjskom lečilištu, daleko od njenog mesta.  Odlazak nije mogao da reši problem. Tinjao je nemir oko srca, iako je od rođenja deteta prošlo oko šest meseci.

Jana je stavila pismo svojoj majci u knjigu koju je majka držala kraj kreveta, i retko kad je čitala, ali par dana pošto devojka ode, ona iz neke dosade otvori knjigu, kad iz nje ispade papir, presavijen na polovinu. Žena uze da pročita. Majka je naravno bila zatečena i suprotno njenim navikama, ne reče ništa svom suprugu i sama ode do žene koja je gajila njeno unuče. U njoj su vladala pomešana osećanja i radosti i razočarenja.

Pozvoni na vrata, ne znajući ni sama šta bi rekla, već sve prepusti bogu i slučaju. Otvori joj nepoznata žena, sa toplim osmehom na usnama, upita je šta želi, misleći da je pogrešila, ali majka Janina, ne mogavši izdržati toliki pritisak, zaplaka pred vratima nepoznate žene, čuvši gugutanje devojčice.

- Gospođo, da li vam je dobro? Hajte uđite, molim vas. Popijte čašu vode.- ona se blago pomeri sa vrata, propustivši ženu da uđe, bezazleno joj nudeći pomoć, iako ju je sin par puta upozorio da ne priča sa nepoznatima, a pogotovo da ih ne prima u kuću.  U sobi je gorela peć, a beba je bila u ogradici na razumnoj udaljenosti od grejnoj tela. Žena se predstavi:

- Ja sam Vesna. - reče, ali glas joj zamre, te otpi nekoliko gutljaja vode.

- Ja Vera, pa eto ime nam počinje na isto slovo. Da ja lepo pristavim kafu, pošto smo same. Dobro nam došla. Ništa nije slučajno. - reče veselo žena, širokog osmeha.

- Hvala  Vera, slušaj, ja ne mogu više da izdržim, reći ću, nisam slučajno ovde. Moja kći je ostavila ovo dete pred vratima i nestala. Ja, veruj mi da nisam znala.

- Tvoja ćerka?! Zašto baš ovde? - žena se zamisli. Njen široki osmeh iščili.  Uplaši se da ona nije kojim slučajem socijalna radnica koja će joj uzeti devojčicu. - Vaš sin je otac devojčice zato ga je ostavila ovde.- jedva izusti Vesna ostavljajući reči da lebde u vazduhu.

- Uh, onda,  dobro je.- reče Vera, hladeći se novinom.- Vezala sam se za devojčicu. Ne bih mogla podneti da je izgubim. A i taj moj sin, baraba, budala, kako je mogao to da mi prećuti...

- Nije on kriv, gospođo.- reče Vesna - On nije znao za to. Moja kći je svojeglava i ne znam što je to uradila. proradio joj je iznenada instikt majke, pa ga nije bacila u djubre, ali....

Zaškripaše vrata i neko lupnu teškim cipelama o prag, ulazeći u kuću.

- Majko, ima li štogod da se jede.- čuo se krupan, muževan glas. Mladić koraknu iz uskog predsoblja, dužine jedva do metra, i nađe se oči u oči sa Vesnom.- Otkud vi ovde? Da vas nije poslala Jana?

- Ti se nje sećaš?!- žena ustade i sad su stajali gotovo u istom stavu, kao da se spremaju za borbu. Devojčina majka, ne znajući više kuda sa sobom i od sve muke, proučavajući njegovo lice, pomisli da bi ga rado išamarala, svesna toga da on nije kriv. Vesna iznenada klonu i gotovo da pade na stolicu, poče plakati držeći šake na crvenom licu. Ali to potraja svega nekoliko sekundi, ona se brzo pribra, otre suze pa reče: - Znaš li ti da je to tvoje dete?! Znaš li?! Nikad ti nije palo na pamet, je li? Kako se zoveš? Nisam ti ni ime čula.

- A? Kako? Ma šta pričate? - mladić sedne za sto i poteže rakiju iz flaše, jer čaše ne beše na stolu. - Zovem se Mihajlo. - reče smireno.

- Ne pij tako, neotesana budalo. Uzmi čašu.- kaza mu mati i sama stavi na sto čašicu. On naspe još jednu i još jednu, udahnu pa reče:

- Ja se kunem da nisam ništa znao. Eto, a bez obzira kakav sam gad ja dete nikad ne bih odbacio. Ako dokažemo da je dete moje. Gde je Jana? Kako je mogla da ostavi dete?- stade on da se raspituje. Majka ga lupi po glavi.

- Ja ti nesrećo govorim da se raspitaš o detetu, zašto baš na naša vrata, a ti mi se praviš blesav. Pitaćemo sirotu devojku, kako rekoste da se zove Anja, Ana što je ostavila dete.

- Jana! Pitaćemo.- mladić ustade i uzme dete iz ogradice, koje ih je posmatralo okruglim, svetlim okicama. - A jel liči na mene? Isti ja.- dete mu se nasmeja.

- Daj i meni rakiju, prijo.- reče Vesna, donekle smirena. - Srce će da mi iskoči.- Vera joj pruži čašicu, a i sebi sipa pri samom dnu. - Dakle, to smo rešili. Samo još da utvrdimo kad će svadba.

- Koja svadba? Ja reko da dete ću da priznam, ako je moje, a mlad sam da se ženim.

- Mlad? ti Mlad, ko rosa u podne. tridesetpeta ti je, a ti mlad, kad te dovatim... A zar nisi reko da ne voliš decu?

- Ne, reko sam lepo da nisam spreman za decu, ali kad je ovako lepo i smeje mi se, i vidi ga kako zna da smo vezani. A ime? Pa ja ću da joj dam ime.

- Milica.- rekoše u glas svo troje. I bi Milica.

Kad je kroz zamagljen prozor ugledala mušku priliku širokih ramena, kao da se iznenada rasvetli mrak pred njom i oči joj zasjaše kao mačje. Znala je da je sad sve rešeno u korist deteta i to je umiri i dade joj odlučnost i hrabrost koje je izgubila kad je ostavila svoju devojčicu na prag nepoznatih.

- Znam za dete.- reče joj kad su ušli u stariji očev terenac, još uvek očuvan. Napolju se vreme pogordilo i sneg je u naletima padao na kola. Ipak iziđoše na glavni put.

- Ne brini, dete ću priznati, da znaš, ali...-

- Sad već postoji, ali... - zaustavila ga je. - Znam da ne možeš zavoleti nekog za pet dana, i pokloniti mu svoj život na dlanu.

Nasmešio se: - Pa delom si u pravu. Tvoja greška je što mi nisi rekla, drugo, divim ti se na hrabrosti i snazi da izneseš trudnoću potpuno sama, i sama se porodiš, treće što si se usudila da ga ostaviš dobrim ljudima. Kajanje te je razdiralo zato si otišla. Sve u svemu, veoma si karakterna i hrabra. A venčanja će biti, samo ne na zimu... Da mi je neko rekao da će mene žena naći, a ne ja nju, slatko bih se nasmejao, ali drago mi je da jesi.- uzeo ju je za ruku. - Mala je bombončić.- reče, pošto joj  utisnu poljubac u dlan.