Nera

Zvali smo je Nera. Od Nermina. Crni slapovi kovrdža neobuzdano su se otimali iz pletenica, praveći divan ram za njeno lice i oči boje smaragda. Bila je najlepše žensko biće u celoj varoši. Ni sa kim se nije družila. Dolazila je u školu sama, kaldrmisanim sokakom iz mahale u kojoj je živelo nekoliko romskih familija, uvek ozbiljna i sa nekom tugom u očima.

Majka joj je rano umrla od raka. Živela je sa ocem i babom, koja nikad nije skinula crninu za ćerkom. Bila je dobar đak, uvek pažljiva na času i predivno je pevala. Svi smo potajno bili zaljubljeni u nju i zbog toga je vršnjakinje nisu volele. Dobar deo puta do kuće išli smo zajedno i ponekad bi sa mnom razmenila po koju reč. Zbog toga sam bio najsrećniji dečak na svetu. Jednom me je moja pokojna baba Jelka videla kako stojim u kapiji i kao omađijan pratim pogledom njen hod, dok je prolazila sokakom. Prišla je i povukla me za uvo:

" Šta si se zablenuo, sinak? Nije ona tvoja sudbina, nemoj ni da pomišljaš na nju." Bio sam zatečen babinim rečima.

"Zašto, bako, zašto, reci mi?"

"Ona je obećana. I tu se ništa ne može. Ima još devojaka na ovom svetu, prebolećeš." Nije prošla ni godina, a po Neru su došli neki ljudi u skupim kolima sa stranim tablicama i odveli je. Sećam se, bio je juli, prašnjav i vreo letnji dan, početak raspusta posle osmog razreda. Vozio sam bicikl po kraju kada su velike limuzine prošle pored mene, dižući oblak prašine. Sreo sam neke drugare kod mosta i oni su mi rekli da se Nera udaje danas. U prvom momentu nisam im poverovao. Vratio sam se kući i pitao babu je li to istina.

"Jeste, istina je. Došli su čak iz Nemačke po nju. I bolje je što će je odvesti. Ovde bi njena  lepota uskoro izazvala neku zlu krv." Pomilovala me je po kosi i potapšala po ramenu: "Ne tuguj, oči moje. Tako je zapisano. Nera  nosi nesreću u svojim venama, dobro je da se makne iz varoši." Ništa nisam razumeo, ali ona nije htela da mi dalje objašnjava.

Celog sam leta bio tužan, jer Nera više nije prolazila  kroz varoš.

Te sam jeseni otišao u susedni grad, upisao medicinsku školu i kasnije završio i fakultet. Vratio sam se u varoš i zaposlio se u lokanom Domu Zdravlja. Nera više nikada nije došla u zavičaj. Jedino što se znalo je da živi negde na jugu Nemačke i da ima dvoje dece. Svi su zaboravili na nju, samo je meni nedostajao njen lelujav hod i zelenilo njenih očiju. Ipak, vremenom, prestao sam da mislim o njoj, život je doneo neke nove ljude i emocije.

Oženio sam se Mirjanom, komšinicom iz ulice i živeo sasvim običan, jednostavan život. Dobili smo dva sina, upisao sam specijalizaciju, internu medicinu i uspešno je završio. Baba Jelka je umrla jednog julskog dana, tiho kako je i živela. Lokalno groblje je na kraju varoši, par stotina metara iza poslednjih kuća Nerine mahale. Pri povratku sa sahrane zastao sam pored Nerine kapije i dugo sa setom gledao u zakorovljeno dvorište i naheren odžak trošne kućice. Već godinama niko tu nije živeo, otac joj se oselio kada je njena baba umrla, vrlo brzo posle Nerine udaje.

Nekoliko dana posle toga, kroz vrata moje ordinacije ušla je žena u crnoj haljini, sa šeširom ispod koga su virile tamne  kovrdže, prošarane sedim vlasima. Sunčane naočare skrivale su njene oči, ali nekako sam odmah pomislio na Neru. Kada je progovorila bio sam sasvim siguran da je to ona.

"Dobar dan, Ivane, kako si?", pružila mi je suvonjavu ruku, skinula naočare i nasmešila se. Oči su joj bile još tužnije nego nekad. "Svratila sam da te vidim, jedini si ti ostao u kraju. Došla sam da prodam roditeljsku kuću, plac je na dobrom mestu, neki ljudi hoće da grade zgradu. Kako si ti?"

Gledao sam je očima onog zaboravljenog dečaka koji stoji u kapiji i čeka da naiđe ulicom, nemoćan da prozborim ni reč. Ruka joj je bila hladna, nekako beživotna.

"Nemam puno vremena, moram na sastanak s advokatom, možemo li makar da popijemo kafu negde?"

"Da, da, naravno," jedva sam izgovorio i pozvao dežurnu sestru da se javim da ću izaći na pola sata. Seli smo u bašticu obližnjeg kafića na uglu, poručili kafu i sok, i ćutali.  Sve što sam mislio bilo je neizrecivo, tuga ne može da se izgovori, samo te potopi, pritisne i ne popušta. Nera je vrtela kašičicu među prstima, otpila gutljaj i odmahnula rukom, kao da tera neku misao od sebe.

"Znaš, tvoja baba je bila u pravu. Ti si našao svoju sreću. Meni je moja umakla. U stvari, nikad joj nisam bila ni blizu. U tuđini sam se rodila, u tuđinu sam se udala. Muž mi je umro, prošle godine. Deca su već velika, ne trebam im više. A i ova bolest, koju sam nasledila od majke, sve me više  izjeda. Došla sam da im obezbedim po jedan stan u toj zgradi što će ozidati na mom placu. Neka imaju nešto od mene, za spomen." Spustila je ruku na moju i nasmešila se, a krupna suza se skotrljala niz njen obraz."Zbogom. Jedino sam na tebe mislila, sve ove godine." Ustala je i otišla niz ulicu, odnoseći i mene zatravljenog, u koracima koji mi i danas odzvanjaju u sećanju. Nekoliko meseci posle toga, u varoši se proneo glas da je umrla. 

Danas sam prošao pored višespratnice koja je nikla na mestu gde je nekad bio njen dom. Jedno malo crnpurasto dete se ljuljalo u parkiću ispred zgrade. Pored njega je stajala mlada, visoka žena, crnokosa, smaragdno zelenih očiju.