Nesebični džin

Jutro je bilo tako vedro, kao nekada, kada je nebo znalo biti plavičasto bistro. Osećao je miris vode, a u njoj, još neumivene ribe, mutnih očiju od mulja sa dna reke. Protegao se, koliko god je bio dug, pa, iako starac već, uspeo je, činilo mu se, da se izduži za onoliko, koliko su ga godine skratile. A kako ga neće skratiti, taj je svašta doživeo, pa i kada je umirao, na kratke periode. A koliko je tek vode proteklo, zalivajući mu članke, čvrste, stamene...
Gledao je u nebo, čio kao mladić, ma, skočio bi, da može, da to nebo dotakne, tako dug. Tačno bi mogao onaj oblak, onaj tamo, što liči na lađu, da dohvati. Zar mu je mašta tako oskudna, pomisli, pa ono što je dole, mora da vidi i gore? Ili mu samo nedostaju te brodice, rečne, kojih nešto ne viđa u poslednje vreme. One velike brodove vidi, ali samo u daljini, tamo, kod Pristaništa. Talasi koji oni prave, nekada budu tako veliki, da ih može osetiti, mnogo pre nego što ih ugleda, kada pristanu, onako visoki, kao i on sam što je, a široki, od obale do obale, sve okićeni i šareni od zastava, masnih farbanih slova i čudno obučenih ljudi, koji govore nekim stranim, isto tako šarenim jezicima. Danas je baš poželeo da učini nešto, bilo šta, makar da malo zaškripi, tako dugo se oseća beskorisno. Godinama je tu, tavori, postoji, a kao da ga nema. I ne primećiju ga. Kako to da ga ni čovek, ni živuljka neka, ni dečaci u igri, niti da mu prertrče po kičmi, zapinjući po starim rebrima. Zar je tolilo strašnog izgleda postao od starosti, pa svi beže od njega!? Oseća on već dugo miris gvožđa, svog telo, ali nekako promenjen, truo i rđav, pruge po njemu iščupaše šamari vetra, a šine mu isisaše vampirski poljupci vlage, pa su sve u rupama. Lepo ga udesiše. Ovde, na obali bi rekli : k'o za Vrbicu. Nije to ništa, bio je on i uništen, samo su mu stubovi bili i dalje ukopani u rečnom koritu. I to ne jednom, eh, četiri puta! I svaki put je oživeo. Ali, to je bilo drugo, to mu je bio zadatak, njegova uzvišena misija. A sada, nije ni živ, ni mrtav. Jer, ne žele da živi, a ni da ga ubiju. Kao da ga nije nikada ni bilo. Njjegova mlađa savremenica, gradska sveznalica, sa puno knjiga, puno više nego on šinskih pragova, ona ima podatke o njemu, koje čuva na nekoj od prašnjavih polica. Eto, tu ima arhiva sa zapisima o njegovom rođenju. U tim starim člancima iz novina piše da je rođen 1884.godine. Ima i njegova fotografija, negde u to vreme izumljena, da govori više od reči, jer su reči postajale sve pohabanije.
Po dogovoru, dva naroda, dve vojske, stvorile su ga, da bude na usluzi Evropi, sve sa svojim uredno složenim gradovima, a tako i raskošnom Carigradu, da se međusobno povezuju. Da ima svhu. Jer, svako ko se rodo i stvorio, ima svrhu, tako i on, taj velikodušni stvor od kovanog gvožđa i kamenih stubova. Kako je samo voleo te svoje čvrste stubove, svih šest, jer su ga povezovali, kako sa rekom i tlom, tako i sa vazduhom, vetrom, zracima sunca i belasanjem meseca po površini vode što trči ispod njega, nekada u žurbi, kao da je neko juri, a nekada tek tako, zato što joj je to u prirodi. Kada je bio mlad i pun života, tako da se od sve siline poigravao, umeo je da sakrije taj mesec pod sobom, pa da se svi pitaju gde se dede. Sve je nekad mogao! Da prenese sa jedne obale na drugu obe vojske, pod punom opremom u batu koraka ujednačenog ritma. Da je takav poredak koraka bio na nekom visećem mostu, bilo bi opasno, uglavnom za ljude. Znao je da prenosi i ona gvozdena dahtala što puštaju paru. Da prenese krda konja sa jahačima, a i ona sa prikolicama, dupke napunjena džakovima. Prenosio je sav radostan, decu, cikutavu i skakutavu, čija su ga stopala golicala, kao nožice bubamara. Prenosio je ranjene, one kojima je već bilo svejedno što su ranjeni, jer rane nisu više osećali, a on je prepoznavao miris krvi, taj okus mu je bio blizak, jer ga je podsećao na miris gvožđa. Imao je osećaj pripadnosti onima koji ga napraviše, iako oni behu od krvi i mesa. Kao da su od iste građe, iz dubina zemlje. A ipak, nije im zamerio što su ga te,1918. u prasku zagušljivog gasa razmontirali, jer je to njima značilo opstanak, a njega, opet će podići na te jake stubove. A on će im biti koristan i kada ga ne bude i kada ga ima. E sad, morao je da prizna, da je više voleo ljude sa ove obale, odakle se čuju zvona na Sabornoj crkvi, kako je zovu. Voli kada mu tiho vibriraju pršljenovi duž kičme od te zvonjave, kao da mu podilazi prijatna jeza, od neke neobjašnjive sreće. Možda zato što je to zvono od metala iskopano pod zemljom, kao i njegovo gvožđe, imaju puno istih elemenata.
Oni su ga, kako je i predosetio, jer imao je moć da osim na drugu obalu, dosegne malo i u drugo vreme, opet napravili, još boljeg i jačeg. Isto tako, znao je da se sprema rat, i to ne jedan samo.
Te četiri godine, on je proveo kao važan učesnik rata, iako se grozio buke njegovoh gvozdenih srodnika po materiji, što bljuvaše barut. Ali, on se više osećao srodnikom onog sa što peva s vrha crkve.a ona je bila nema od bola. Te, 1918., kada se vojska s druge obale dala u povlačenje, kome se on zdušno radovao, jednog dana, kao da je samog sebe zaglušio, najednom nije mogao čuti ni dživdžanje vrabaca, ni dozivanje ljudi, ni zvižduk vozova, ni zaprežna kola, ni lenjo spuštanje rampe koja nevoljno zeva, onako, večito neispavana, ni vodu pod sobom, koja sama sa sobom prepričava već ispričano... Sve je biilo slika bez tona, kao u nemom filmu, koji se, kao novo svetsko čudo, "sedma umetnost", pojavio, sa okom koje priroda nije stvorila, pa se može ozbiljno postaviti pitanje, čije je to oko, nije li od "onog", ali ko je on, jedna gvožđurija, da uopšte misli. I on sam, deo je tog filma bio, po čijem scenariju je pisalo da treba biti zaglušen od sopstvenog rušenja. A oni, Austrougari, kako su se zvali, bili su naričito destruktivni neki ljudi. Uživali su da poruše ono što su sami izgradli. Samo da dali vremema svom kukavičluku. Hoće da porobe, a ne znaju da su sami robovi sopstvenog gospodarstva.

Da, obnobili su ga, opet su ga stvorili, ovi, njegovi, sada je slobodno mogao reći, domaćini, jedini koje je priznavao, jer nije više hteo da bude deo nekih međunarodnih konvencija. Sada se on pitao. Ipak je on gvozdeni džin.
Lepo je živeo, puštajući sve živo na sebe, svima, od sveg svog toplog, gvozdenog srca, šireċi svoje šine, koliko je mogao. Opet je sanjao svoj san, najlepšu svrhu svog postojanja. Slušao je svakakve novosti, gradske, svetske, sve je u svojim šipkama od ograda primao, sve te reči, zvuke, provodio ih je kroz sebe, kao telefonska centrala, koja je u to vreme, kao novina nobog doba nastala. Pa i ta struja, kako su je nazivali. Mada, on je za struju oduvek znao, da su ga samo pitali, jer teče pod njim, nosi je reka, struji nad njim, u vetru, vazduhu, svuda okolo, a samo jedan čovek od mnogih, to je shvatio. A osvetljenja je svakako imao, od sunca, meseca, zvezdi. Ipak, uživao je posebno, kada su se po njemu kupala svetla grada. Padala su po njemu sa njegove Saborne crkve, tako da su se i noću mogli gledati, sa prozora zgrada na obali, iako siċušnih, sa uličnih svetiljki. Oni su se i po površini vode ogledali, pa je bio obogaćen i tom svetlošću. To ga je činilo lepim, čak i samom sebi.
I sve tako, ne još zadugo, jer, njemu je vreme kraće trajalo, on je stvoren da bude dugovečniji od onih koji su ga stvorili, za razliku od njih, koji su bili samo trenuci u večnosti onog koji je njih stvorio. A opet, i on je gomila starog gvožđa za tog, najvećeg, kakvim god imenom da ga oni zovu. A zovu ga, uvek kada im je neka nevolja. Kada kreću u juriš i onda kada se vraćaju izranjavani. Eh, koliko ga je krvi samo obojilo, pa je i sam krvario. Tako je i te, 1941. u želji da pomogne svojim "domorocima", pristao da se strovali u reku Savu, pritisnuvši kičmu neprijateljske vojske, još strašnije od one iz prethodnog rata, s ružnim nazivom - nacističke, surove i hladnije od njega samog, kada ga zaledi zimski severac, što pokatkad dune sa suprotne obale Dunava, sa dalekih Alpa. Dugo je već slutio na nesreću. Ali, nije mogao da im da neki znak, da ih upozori. Upinjao se, istezao, škripao, uzalud, nisu ga razumeli.Te noći, pored tvrdokornih bubašvaba u šlemovima, njegova telesina se sručla i na jedan remorker, na kom je bilo 110. mornara, hrabrih momaka, s ove, njegove obale. Oh, da ga ne sagradiše ponovo, i to baš ti grozni nacisti! Da se tog događaja, tog teškog udesa koji se nije smeo desit, ne može više osećati! Često mu se učini da mu se sa dna reke ukažu neki od tih mornara, kako mu mašu, pozdravljaju ga, sa momačkim osmesima, kao da mu poručuju da su još tu, da čuvaju brodove, teretnjake, čamce, a posebno male remorkere. A čuvaju oni i njega.
Kada se rat završi, s puno krvi i jauka, ipak oni, prokazani, i to od samog najvećeg, onako povijenih repova, porušiše ga, povlačeći svoje zlo sa sobom. Njemu je bilo drago, jer se u njihovoj konstrukciji nije osećao sav svoj. Jer, napravili su ga po sopstvenoj meri, tesnoj i uskogrudoj.
Zatim, nastupiše neka vremena, gradnje i obnove. Svega, ne samo mostova. Na obali su nicale višespratne kuće, te da je još malo bliži obali, mogao je i u prozore da im zaviri. Sagrađene su bolnice, škole, fabrike... A kasnije, još jednog, koji je trebalo da mu bude pomoćnik za prevođenje vozova. Postaviše ga blizu njega. Nije bio ljubomoran, čak ga je malkice i žalio, jer taj novi nije ni mogao zamisliti šta je on sve preživeo. A da jeste, plašio bi se za svoj opstanak, pa bi podrhtavao. A on, već iskusan most, naučio je da savlada podrhtavanje i vibriranje jako dobro.To ne zavisi samo od graditelja. Most sam mora da nauči održavanje. Kako da kontroliše svaki točak, kotač, stopalo, kopito, a da sve odmeri sa snagom vetra koji duva i količinom kapi kiše koja pada. Mnogo je lepo tako živeo, osećao je svaki zrak sunca na sebi s radošću svetlijim od samog tog zraka, svaki krik galeba, čuo je kao najmilozvulniju violinu, graju ljudi koji veslaju na čamcima, gledao sa blagonaklonošču starog mudraca dok posmatra one koji još ne znaju šta je život. A pred veče i rano jutro isključuvao je sve okolne zvuke, samo da bi čuo zvono sa Saborne crkve, dok uživa u pogledu na bedeme Kalemegdan, kojima je oduvek potajno želeo da se približi. To je bila njegova molitva za sve, za ceo svet. Molitva i za one ćutljive, s podignurim kragnama, koji su dolazili njemu da razmišljaju, da tuguju, da se reše tereta koji im se na pleća navalio kao uljez, pa ga hoće, moraju baciti u reku, makar tako bacili i samog sebe. A on tada zaškripi, da im šapne, da osete kako nisu sami. Pa, zar pored njega, te srčane grdosije, koja ih tako čvrsto drži, da pomisle na tako nešto?! Mnoge je odvratio, a neke nije...
Trošio je svoj život jednog, već vremešnog mosta. Ali nekako, drugačijeg od ostalih. Može se reći, avangardnog. U svemu je bio jedinstven. U biografiji, u mudrosti, smislu za pogled na svet... Nije se makao nikuda dalje od tog savskog nasipa, a kao da je sve zemlje sveta prošao. Nebrojeno zapisa od svakojakih koraka i tutnjave je u njemu bilo utisnuto.

Jednog dana, neka od mnogih gradskih komisija koje su za njegovog života prošle, odlučila je da ga isključi iz svake funkcije kojoj je celog života služio. Eh, da je tada mogao sam sebe da sruši! Osetio se kao jedan od onih očajnika koje je odvraćao od sopstvene propasti. A da je naglo, skoro preko noći zsista propao, ne može se poreći. I tako, gubio je volju za životom. Čak i on, taj gvozdeni rečni zmaj bez krila, na šest stamenih, kamenih stubova. Stenjao je bolno i razočarano, samo nije dok je spavao. Već je i san produžavao, u nameri da se nikada ne probudi. Nikome više nije pripadao. Sa svih svojih 7.200 tona dobrote i privrženosti!
Jednom, kada je usnio, u tom snu se setio jednog događaja, ne istorijskog, ne ni eksplozije, niti praska od vatrometa u novogodišnjoj noći, ni pucanje gromova, kao kraljevska najava njenog visočanstva, duge.
To je bilo nešto što se zbilo jednog mirnog, bajkovitog, kasnog popodneva, baš kada se upalilo nekoliko svetiljki s obale, a Danica odozgo. Taman da osvetle jednoj sestri i njenom malom bratu, dvoma cigančića iz obližnje barake, koju su im pre tri dana slučajno zapalili. Sestra je na nekom smetlištu, samo s jednom koricom, onom prednjom, sa slikom i naslovom, koja je visila na povezu, pronašla knjigu bajki jednog pisca, čije ime je bilo - Oskar Vajld. Ona je išla u sva četiri razreda škole, pa je naučila lepo da čita, iako joj učiteljica nikada nije dala peticu. A želela je da svom bratu pročita bajku koja joj se najviše dopala. Jer, verovala je u nju, da je stvarna. Da loše može da se pretvori u dobro. Da ružno može da postane lepo. Da od izgorele kartonske kuće može da se napravi prava, pravcata kuća. Da će i oni, deca, naći nekog ko će im postati veliki, neustrašivi prijatelj i zaštitnik. Razume se, ne odmah. Ali, biće baš kao u toj bajci, koja se zvala "Sebični džin".
Eto, toga se tako jasno setio kao da je sada. I to ga je trglo iz sna. Pa, možda je devojčica u pravu. Bajka je stvarna! Zar on nije dug 462 metra!? Zar on nije čitavih 12 metara visok?!
Pa, on je zaštitnik svakom bio, otkad zna za sebe.
I te noći, doneo je neopozivu odluku, mimo svih gradskih većnika. A to je, da samog sebe proglasi vitezom najvišeg reda, dok god ga bude služilo njegovo gvožđe. A gvožđe je dugovečno, ako se koristi. A oni, kako hoće. Na njima je. Kao što je rečeno, svako je stvoren za neku svrhu. On se svojoj toliko raduje, da mu dođe da od radosti iskoči iz sopstvenih ograda, da se proširi i produži za koji metar više, kako bi mogao da primi sve koji mu u zagrljaj, čvrst, gvozdeni, a mek od topline, dođu.

Ivana Đorđević
13. avgust 2024. godine
u Beogradu