Nespavanka

Dan se lenjo vukao,  dok je noć skupljala zvezde pod svoj skut. Tek poneka joj je promakla. Neposlušne, sitne, željne nekog novog neba i sigurne u moć svog sjaja; neiskusne da bi znale da su samo mali kristal na kruni Kraljice noći, a da nebo, sa prvim zrakom sunca, postaje nesigurno mesto za njih.

Sa svojim plaštom kojim je obavila zvezde, noć je uronila u vrtlog ušća, mesta gde se sastaju dve reke. Skrovište je našla nedaleko od Savinog izvora do koga vodi strm i kamenit put kojim ljudi retko prolaze. I ona je htela mir i samoću, jer se za vreme svog stolovanja, nagleda i nasluša svega-nemila, nedraga, ljubavnih zaklinjanja, borbi zmajeva; opije se trkom divljih konja, sokova lekovitih trava, moći iscelitelja...

Jednog takvog svitanja, kad san pohodi svog snagom, pevala sam nespavanku. Tiho, ali dovoljno glasno da misao stigne do vasione. Njoj ne treba prodoran glas, već onaj koji dolazi iz srca, jer samo se tada može upustiti u borbu sa sedmoglavim zmajem čije glave su nastale kad se prokletstvo spustilo na sedam svetlih kruna. Proždirao je svoju decu i to onu najbolju, jer su ga ugrožavala. Znao je, ako odrastu i ojačaju, da će otvoriti svih sedam vrata i na svaka postaviti krunu koja prebiva u srcima njihovim. Njegova su, ali nepokorna; tuđa deca ga se u početku plaše, ali kasnije, počnu da mu se klanjaju. To mu daje snagu i hrani ga. Njihova srca gaje lešinare koje će osloboditi čim opasnost zapreti i trunku prašine u sebi, dovoljnu da se svaka rana zagnoji.

Tako ih je uzeo pod svoje okrilje i oni sa maskama na ružnim licima bivstvuju u našim kućama kao u  domovima svojim, hraneći se plodovima našeg rada i znoja. Smeh njihov seje klice čudnog rastinja, ni nalik rascvetalom drvetu šljive; ogrezli u poroku, zatvaraju prozore pred svakom lepom rečju, koja se odbija o njih i leti pravo zmaju, gde biva pogažena njegovim nezgrapnim stopalima. Sluge svoje vere!

Reči nespavanki se prepliću. Osećam ih, da... Dopiru iz mnogih srca nesmirenih nad praznim kolevkama; čujem ih u zveketu oružja vojnika čiji duhovi vekovima lutaju iznad  utvrđenja; čujem ih u molitvama isposnika, u nauku dedova naših koji kroz pokoljenja govore, u plaču majki stradalnika, u srušenim snovima onih koje je zmaj progutao...

Neću zaspati, jer bojim se da svanuće dan u kome će sve ono što pevamo tiho i usrdno, postati stvarnost. Propustiću vreme u kome će reči nespavanke otvoriti put onima koji dolaze, dan kad će bratija nespavača ugledati sjaj na nebu i kad će rosa opet umivati nam stopala, a na prestolu sedmoglavog zmaja biti ono što na početku beše.