Nesporazum

U petak uveče ga je pozvala telefonom.  Drhtale su joj ruke, dok je nervozno okretala brojeve na starom brojčaniku fiksnog telefona. Jasno je čula svoje srce, koje je neravnomerno udaralo. Možda neće moći ni da ga čuje kad se javi, od dobovanja srca.  Kad začu dubok, promukao muški glas spusti slušalicu, uzdahne i sede. Pokuša da se smiri dubokim disanjem.

Par trenutaka kasnije, telefon je zazvonio i srce ponovo nastavi svoje aritmijsko udaranje. Nije smela da se javi. Veza se prekinula posle šestog zvona, da bi  koji minut kasnije ponovo zazvrjao. Ovaj put je podigla slušalicu, pa jedva čujno reče:

- Molim.

- Šta moliš, nesrećnice nesrećna!?- čuo se srdit glas, već pri kraju živaca, -  Reko sam ti milion puta da je medju nama sve gotovo, sve, ja imam ženu, više me ne zovi, čuješ li, više nikad! To što se desilo bio je nesporazum!- prekinuo je vezu. Njoj je srce i dalje udaralo. Bilo joj je muka. Drhtavom rukom spusti slušalicu i jedva koračajući drvenim nogama, sede na krevet u dnevnoj, u kojoj je i spavala. Zurila je u ugašen televizor, dok je mrak prekrivao sobu.

- Kako ništa nije imao? Noć mu ništa ne znači. Ništa baš. Rekao je da ćemo se venčati, jer me voli... A sad, to je nesporazum!

Baka je došla i pomilovala je po kosi.

- Daj da te očešljam, mnogo si čupava, imaš mnogo lepu kosu.- ali devojka je nije slušala:

- Rekao mi je da ima ženu i da ga više ne zovem.- rekla je. - Ja sam njegova žena. Nešto je on pobrkao.- reče.

- O dušice moja, pa ti se ničeg ne sećaš. Već danima okrećeš ovaj broj, pusti ga, zaboravi, ti si lepa, dobra si, naći ćeš nekoga, veruj meni.- pokušala je da je uteši.

- Nemoguće je da nemam muža, ali ti znaš da sam ja trudna. On me voli, ali ne sme zbog nje... Rekao mi je da me voli.

- Dobro, ako ti tako kažeš.- reče joj starica.

Devojka beše ljuta na baku, šta ona zna, ako je rekao da je voli, onda je to tako.  Seća se veoma dobro. Bila je svadba, da, mlada je nosila crvenu haljinu i neka žena, nečija majka joj je rekla da ne može da nosi tu haljinu, mora biti bela. Crvena haljina je imala lep pad, nije se video stomak. Nešto je šapnula na uvo ženi, sigurno joj govori da mrzi belo. A crvena je jako loš znak. Veoma. Slikaju se ispred restorana.  Ona, Linda, je obukla pravu haljinu za venčanje, belu. Videće je on, shvatiće sve. U gomili ljudi niko je nije primetio. Svi su ušli su u restoran, jer je počela kiša, samo je ona stajala ispred vrata. Muzika beše preglasna. Mladoženja je primetio kad mu je buduća supruga rekla da otera onu skitaru, što se mota.

- Daj prosjakinji koji dinar, mora da je gladna, pa hoće pečenja i svadbeni kolač.  Odmah je došao do Linde.

- Idi, molim te, zvaću te kad prođe. Ti znaš da ja moram da budem sa njom. Trudna je, znaš!- otišao je, dok je ona ćutala. Htela je da ga pita da li je njena haljina lepa.

Udaljila se od restorana i hodala jako dugo, barem joj se tako činilo. Sunce je išlo za njom, a ona je kao pijana hodala, osetivši takvu prazninu, da je želela da se uguši. Išla je preko neke poljane, i nije videla rupu, dubine oko pola metra. Nije bilo visoko, ali nije gledala, nije videla toliku, nepokrivenu rupčagu i upala, udarivši glavu. Posle se nije sećala ničega više, glava ju je stalno bolela, ali znala je  da je dete u njoj. Živo!

 Mnogo joj se spava, otvara povremeno oči, nešto šapuće, zima mi je, govori. U fragmentima se vraća film, samo po neka sekvenca, nek scena, posle i to zaboravi. Kad se konačno probudila beše podne. Hladno joj je, pa izlazi napolje, pridržavajući se za zidove i seda na plastičnu stolicu na suncu. Napolju pretoplo, avgust vreo, ali nju je drmala groznica. Kidala je deliće maltera sa kuće, što su otpadali i grizla ih. Naprezala je mozak da se seti čija je ova kuća, kad izađe neka starica, koja reče:

- A, ustala si. - i ne gledajući je, dade joj tek skuvanu kafu bez pitanja. - Jesi li gladna?- ona odmahnu glavom. Samo joj je nekakva tuga plivala u očima.

- Jel dolazio moj muž? Od kad sam ovde?- iznenada upita staricu.

- Nije dolazio? Ovde si već dva meseca i svaki dan me pitaš isto. Znaš li kako se zoveš?

Sunce je u iskošenim pravcima padalo na njeno lice, čineći joj oči još plavljim. Niz leđa je lelujala plava kosa.

- Da, ja sam Linda. Moj muž je rekao da će doći po mene. Čim mi bude bolje, on zna da sam trudna.

Starica uzdahnu, pa sede pored nje. Svaki dan je ponavljala isto, gde joj je muž i da je trudna. Žena otpi malo kafe, držeći i dalje u rukama komad maltera.

- Boli me glava. Uskoro će doći po mene. Zar ti ne znaš?

- Dobro, doći će. - reče starica, pa uđe u kuću, spremala je čorbu.

Devojčina majka se nije javljala, iako je prošlo toliko vremena. Svi su ih poznavali u tom mestu, znali su da joj je majka stalno pila, a za oca nikad nije saznala.   Njeno ime beše Lidija, ali se predstavljala kao Linda, od pada u nedovršen bunar, odakle je izvukoše neki seljaci. Sunce beše jako, pa povuče stolicu u hlad, ispod velike nastrešnice. Delovi priče su se mešali, a ona je ponavljala da je sve to jedan veliki nesporazum. Kad je baka izašla, reče joj:

- Moram da prošetam. Glava me mnogo boli.

- Dobro, dušo, samo nemoj daleko da ideš. – reče pomirljivo bakica.

Izašla je u japankama i laganoj haljini na bretele. Kosa, čupava, vijorila je iza nje. Osetila je svaki kamenčić pod prstima. Samo da mu kaže da on zna, pa će se vratiti, neće ga više tražiti, važno je da ih je sad dvoje.  On njoj pripada. Uputila se ka njegovoj kući.

Vrata joj je otvorila  mlada žena, držeći se za krsta, beše trudna, pred porođajem.

- Koga tražite?

Lidija je osmotri, upijajući svoje svetle oči u nju, pa nije mnogo starija od nje, žena je imala krupne tamne oči i ravnu crnu kosu.

- Kaži mu da čekam njegovo dete! - rekla je Lidija.

- Čije dete?! A ti si ona ludača što ga progoni. Ali znaš da je on sada oženjen, ne razumeš. Ja sam njegova žena. Gde ti je stomak? Ajde idi lepo kući i ne izmišljaj. Nije on ovde.

- Kaži mu da čekam njegovo dete.- ponovi devojka i okrete se na petama i krenu ka kući sa koje je otpadao malter. Crna žena zalupi vrata i nešto reče, što ova nije mogla čuti.

Mlada žena je dojila bebu, kad je neko pozvao telefonom. Spusti dete u krevetac i pohita da se javi na telefon, ali njen muž beše brži, bliži  telefonu.

- Halo.- javi se, osmehujući se ženi.

- Dobio si i sina, da znaš.- reče glas.

- Ko je, ko je to?- upita, prebledevši. Veza se prekide.

- Ko je zvao?- upita ga supruga.

- Ma niko, neka budala.            

Crna žena je sve predosetila. Znala je ko je zvao, nikad mu nije rekla da je ova druga jednom dolazila.

- Želim da se preselim odavde.- reče mu. On se najednom prenu:

- Zašto? Pričaš gluposti. Hoćemo li mi jesti nešto danas?

Kopkalo ga je da vidi kako mu izgleda sin.