Nevidljiva

- Koliko smo puta raskidali?

- Jedanaest.

- Stvarno?

- Da, za tri godine.

- Bili smo jako mladi. A baš smo se voleli.

- Baš.

- Izgleda previše.

- Previše mladi?

- Ne, previše smo se voleli.

- Ne može previše da se voli.

- Može. Tako je bilo sa nama. Ti si uspeo da me učiniš voljenom, srećnom, zadovoljnom, ali i - nevidljivom. Za bilo koga drugog. Mislim na prijatelje naravno. Kada sam bila sat vremena sa tobom, sledećih dvadeset tri sam bila nevidljiva. U nekim momentima čak i za roditelje. Znali su da sam u svojoj sobi, ali nisu mogli da me vide. I ja sam volela tu svoju super moć. Međutim, nisam mogla da je kontrolišem. To si radio ti. I zato sam odlazila jedanaest puta. A između tih odlazaka... Poželela sam da ponovo budem nevidljiva. I zato sam ti se vraćala. Iako sam se plašila. Ne tebe, već same sebe. Pogotovo kada jednog dana nisam mogla da vidim svoj odraz u ogledalu. Posle toga je došao jedanaesti odlazak. Prošlo je puno godina. Sada je sve drugačije. Nadam se.

***  

- Pogledaj onog čoveka.

- Kojeg?

- Onog za onim stolom, u crnoj košulji. Što sedi sam.

- Da, šta s njim?

- Tu je sat vremena. Na stolu su mu dve šolje sa kafom, dve upaljene cigarete i priča sam sa sobom.

Goran Stojičić