Nezaborav

Ona… Oduvek je bila neka čudna vrsta.  Bila je sve ono što nije... Nije bila sve ono što jeste.

Za nju nije bilo kalupa pod koji bi je stavili, sve i da su i hteli! Ali baš takvu; čednu i razuzdanu, dobru i lošu, tihu i bučnu, jaku i slabu, pametnu i naivnu, nevinu i krivu... Upravo takvu su je prihvatali. Obožavali ili osuđivali... Svako po svojim aršinima. Samo... Samo nikada  nisu bili ravnodušni.

A ona... Ona je upravo htela tu ravnodušnost. Da bi zaštitila druge. Da bi zaštitila sebe. Kao moderna Justicija, nikada nije umela da vaga pravilno... Uvek je davala ili previše ili premalo. I neretko, selekcija joj je bila pogrešna.

Te male, sitne stvari zvane emocije nikada joj nisu bile jača strana... Uvek se u njima gubila! Ironija je što se to dešavalo istovremeno dok ih je tražila. Uvek prerano ili prekasno...

Sudbina... Nije joj bila naklonjena, nimalo. Ironija života. Uvek nam iz ruku isklizne ono što očajnički želimo. O čemu budni snevamo najlepše sne... Ljubav. Samo je želela ljubav. Prihvatanje. Povezanost. Poverenje. Požrtvovanost. Pažnju.

Život... Od toliko divnih reči koje počinju tim slovom, ona je dobila samo patnju. Patnju, koja je nekako prožimala celo njeno biće. Kao da su bile dve polovine koje su neraskidivo vezane jedna za drugu... Žena magnet! Nevoljno je privlačila svoju utopiju, koja je u njenoj duši našla plodno tlo i pustila duboko korenje. Poput korova, nicala je sama od sebe, prkoseći zdravom razumu.

Prokletstvo... Možda je i njoj trebao neko ko bi je, poput Arijadninog konca, nitima bezuslovne i beskrajne ljubavi izvukao iz lavirinta u kome se obrela.

Neko, ko bi uspeo da skine koprenu koja ju je pokrivala i da, umesto tuge, probudi radost u njenim očima. Neko ko bi je spasao od nje same. Ta mlada žena, sa mudrošću starice, likom devojke i ljupkošću devojčice želela je samo da postane zver. Da bi od sebe odbila sve one koji bi joj stope pratili. Da se ne usude, da se nikada više ne usude da je pronađu. Da je ne rane, da joj ne uzmu zadnji urlik iz grudi. Da je ostave... Kao što je on uradio, odlazeći iz njenog života... Bez najave i upozorenja. Objašnjenja. Krivice... Kajanja. 

Tiho, poput letnjeg lahora... Nije ni slutio da je u njoj izazvao buru emocija. 

Ni dan-danas nije prestala da oseća... Naprotiv, revnosno je hranila svoje čudovište, koje je svakoga dana raslo u njoj, poput parazitskog blizanca.

Ne, nije zaboravila... Kako bi i mogla? Bio je najveća slabost njenog uma. Samo je izabrala da ne zna ništa o njemu.

Bolje je tako, zasigurno... Bolelo bi je, verujem, saznanje da nije srećan, a možda još više – da on to jeste... Daleko od nje. Zato...

Paradoks... Uprkos svemu, nije zatvorila vrata... Ostala su odškrinuta.  

To dete u njoj... Još je, suludo, verovala u čuda.  

Pomišljala je da će se možda nekada, ponovo rođen, oslobođen svih stega prošlosti, sujete, ograničenja i ogorčenosti, dovući... Kao pseto koje su svi odbacili... Kao stara odrpana stvar koja više ne služi nikome...  

A ona, ta veličanstvena žena, i tada bi mu našla utočište u svom srcu... Kao mesto na polici stare antikvarnice.  

Zato je za nju vreme bilo relativno. I dalje je čekala neočekivano...

To nedokučivo osećanje za koje nije mogla da pronađe racionalan razlog niti empirijsku podlogu – paralisalo ju je...

Počeo je, neprimetno, da postaje njen nezaborav... Njeno poslednje ludilo.

Marija S. Dedović