Ni iz čega

Pre nego su nam se prsti sreli, dodirujući istovremeno  slova na dve različite tastature koje su naše misli pretvarale u reči, bili smo  samo dve udaljene zvezde u nepreglenom bespuću vasione, dovoljne same sebi.

Sećaš li se, kako su u vreme embarga, naše majke pravile "kolač od ništa", čiji su glavni sastojci bili mašta i ljubav? Imao je neponovljiv ukus, aromu nežnosti, boju mekoće jagodica majčinih prstiju koji su mesili i oblikovali testo u nedokučivoj magiji stvaranja nečega ni iz čega.

Godinama posle, pri spravljanju nebrojenih vrsta kolača tražila sam, baš taj osećaj, tu posebnu slast, koja mi je izmicala, uvek za mrvu ili dve nekog sastojka koji mi je nedostajajao, a nisam ga umela pronaći.

Mnoge su mi rime kao pesak iscurile kroz prste, a da ih se setiti ne mogu, pre nego što sam srela tvoja slova. Postojala sam i pre te iskre, ali ne mogu se opisati. Ne sećam se ni šta sam, ni da li sam volela, sanjala, mislila, čekala, tražila, čemu sam sam se nadala. Nemam slike  ni uspomene, nemam stare dnevnike, razglednice s mora, karte sa koncerta omiljenog benda, suve latice ruže koju si mi prvu poklonio, ni pertle sa izbledelih starki koje smo nosili oko vrata dok smo bosi trčali po pesku. Nisi mi crtao srce u prvom snegu, ni pleo lančić od stabljike maslačka, nismo se držali za ruke na klupi u parku i hranili golubove, nema naših inicijala urezanih u stablo kestena na kraju ulice, ne pamte nas koševi i ljuljaške u parkiću, nemamo omiljeni sto u jedinoj poslastičarnici u gradu i nikada nismo ostavili napojnicu umornom konobaru pred fajront...

Ali uprkos svim neimanjima, imam napokon, tu mrvicu slasti kojom me hrane slova kroz koja tvoje misli teku, kao svici koji osvetle noć, oblikujući mi snove mekoćom dlana na koji spustim oči umorne od čekanja.