Ni od čega nešto

Rano novembarsko jutro okovano blagim mrazem nagoveštavalo je da se bliži zima. Dan Svetog Georgija koji miriše na tamjan i slavsku sveću u životu Sretena Marinkovića, bivšeg vojnika, oficira, imao je poseban značaj.

Uskim, strmim i kamenitim putem koji je vodio do poslednje kuće u podnožju brda, jutros se, hramljući, kretala ljudska prilika, oslanjajući se na štaku. Polako, kao dete kad uči da hoda.

Kuće i dvorišta zarasli, zapušteni; jesenje lišće pokrilo je poleglu,nepokošenu travu, urušene krovove, trule ograde... U celom kraju nikoga, sem korova i nekoliko voćki koje su na izdisaju, kao jedinog traga i pokušaja da život nadjača smrt. Svake godine ista slika prolaznosti i onoga što se čoveku neminovno sprema.

Stigao je na dobro poznato mesto. Dvorište u kome je bila kuća koja je izdržala mnoge nedaće, ali ne i samoću. Na kamenom temelju je nikla zova i dva zida na kojima su visili stari drveni prozori. Seo je i zaplakao, onako kako vojnik ne bi smeo, ali ovde nije bio vojnik, već čovek od krvi i mesa sa svim svojim slabostima. Deda bi razumeo, znao je, zato je i došao ovde, baš danas...na dan slave...

Gledao je svoju nogu, štaku i prebirao po mislima i sećanjima koji su se smenjivali. Čas je bio dečak koji trči ovuda, čas onaj koji pod naletom bombi gleda da  očuva prisebnost; školarac koga majka grdi zbog domaćeg zadatka, ali dedina dika, ponos; momak, vojnik, osuđenik, zarobljenik u sopstvenom životu i pitanjima koja se nameću...

Čuo je glasove onih koji su se na ovaj dan okupljali baš ovde, gde su pali grumeni zemlje od srušenog zida; čuo je bombe koje su padale okolo; video je ljude, srećne, nasmejane, sebe kako sa sestrom deli kesu bombona i jedna je uvek višak; video je svog vojnika i kruške koje su mu ispale iz džepa dok ga je ranjenog  vukao do poljske bolnice.

„Beži, gos`n oficir“ rekao mu je. „Skloni se, i ti će najebeš“

„Kristijane, ćuti! Pomozi mi koliko možeš“

Onda je pukla još jedna granata i geler je završio u Sretenovoj nozi. U Kristijanovim očima bila je panika! Počeo je da plače.

„Gos`n oficir, aj polako. Neću da te ostavim. Majku im Švapsku! Gos`n oficir, kad sve ovo prođe, na Đurđevdan da mi dođeš i kad se zaženim ti će mi budeš kum. Kod nas Cigana je tako...“

Prošlo je, da... Samo, od tad ne jede kruške i ne hoda kao što je hodao. Penzioner, ratni vojni invalid; onaj kome su rekli na kraju:

 „Daćemo Vam odlikovanje, a Vi ćete se, zauzvrat, povući u penziju“.

Nije postupao po naređenju, već po savesti, kako je i vaspitan. Branio je zemlju, čuvajući ljude koji je brane golim životom da bi na kraju nosio pečat koji su mu dodelili oni za koje je rat bio brat. Mnogo gorčine je ostalo u Sretenovim rečima za koje nije imao priliku da ih izgovori kao istinu u lice čelnicima u vojsci. Vratio je odlikovanje. Nisu njegove grudi stvorene da se diče sjajem laži i licemerstva, već velikim srcem i nečim što sam stvori ni od čega. Kumstvo sa Kristijanom, kome bez Švabe nema rata, je najveće blago, i kako bi njegovi rekli: „To je za priču“.

„Priča...Priča...“ ponovio je nekoliko puta glasno. „Priča... stvoriti nešto ni od čega! To je to!“

Još jedan nalet suza duboko skrivenih i pritajenih godinama u njemu, slio se niz lice čoveka koji je bio čistog obraza pred sobom i bogom, ali je imao potrebu da ga umije pred svetom i dušama svojih predaka. Da znaju da nije izdajnik, već vojnik na koga bi njegov deda, solunac, bio ponosan.