Njih troje i jedna bista

Zvono školsko odavno se nije čulo, a kao da se čuje svaki dan. Od tog kraja školske godine, prošlo je već više godina, a on ga i dalje čuje, tačno u minut pred svaki čas i nakon časa. Ni odmor ne preskače. Ponaša se kao da žuri na čas, sve podređuje tome. Doručkuje lagano, tek toliko da izdtži do prvog odmora, uz kafu s malo mleka. Za vreme časa, sedi u svojoj stolici sa krnjavim naslonom od više puta lakiranig drveta i uzima knjige za peti, šesti razred, a pred kraj školskog dana, oko dva popodne, one za osmi razred. Ima veliki dnevnik za upis časova, sa išpartanim stranama za rubriku s imenima učenika. To su uglavnom ona imena kojih se sećao. A sećao se skoro svih. Nemo je gledao u odraz sjajnog tamno - braon ormana, zamišljajući punu učionicu, a video je samo sebe, starog i smešnog, a biće i ludog, mnogi bi rekli, profesora fizike u penziji. Svejedno, poludeo bi još više kada ne bi imao taj svoj svakodnevni ritual. Uostalom, to nikome ne škodi. Popodne bi prošetao, ali mu to teško pada, iako zna da mu kretanje održava vibraciju tela, baš kao i svako drugo. Ali, razara sećanje. Jer, vani, ulice nisu iste, neprepoznatljive su, kao da se iz nekog sna nije probudio, pa još luta zarobljen, u nekom drugom gradu. U njemu ništa ne prepoznaje. Sve je tako metalno i stakleno, sa puno svetla koje ne svetli da bi osvetlelo, već sakrilo mrak koji se nadvio nad gradom. A ljudi su mu ionako, oduvek bili strani. Ili je, možda, on čudak. Dok hoda, sve manje oseća tlo pod nogama, kao da je, pričajući o njemu godinama, prevazišao zakon gravitacije, do njegovog samog potiranja, takoreći. Uostalom, nakon svakog predavanja, sve manje je o njemu znao, samo to nikom nije smeo reći, ponajmanje učenicima. Pitao se u poslednje vreme, da li su večite konstante zaista večite. Šta biva s njima kada dođe do kraja sveta i svega? Zar i one ne prestaju, pošto nemaju čemu služiti?
Nizala su se tako pitanja, unazad, sve do samog izvora njegovog znanja, do onog dečaka koji je skakutao tu i tamo, kao zečić, koji bi zavirio u svaki grm, da vidi šta to ima tamo.
Sada bi takvo skakutanje bilo nezamislivo za njegove kosti, izlizanih hrskavica na zglobovima. U glavi mu je bio Arhimed, Njutn, Galileo, Bruno, Bošković, Milanković..., svi sa sjajem u očima od spoznaje. A nad svima njima, kao u kugli od zvezdane magle, niko drugi, nego Nilola Tesla. Tako je osetio da nije sam, na tim pustim ulicama, koje su nekada bile pune ljudi, a naročito đaka, što idu u školu ili iz nje izlaze na smenu, pa se ulivaju jedni u druge, kao naizmenična struja...
A njega je neka struja vodila ka svom uzemljenju, činilo mu se. U toj struji, osetio je pitomi miris lipe.

Kao gospodin finih manira pred drugima, a zanesenjak u samoći, mogao bi se opisati čovek, koji je, uvek bio na nekom sporednom mestu, koje može da se odvoji, a i ne mora. Niko nije shvatao, koliku je to patnju njemu zadavalo, ne zbog udara na njegovu ličnost, već zbog onoga što on predstavlja. A to je jedna oblast, naučna, iako je mnogi, neosnovano i površno, smatraju sporednom, a koja daje uvid čoveku gde se nalazi i šta je to sve oko njega. Kažiprst na desnoj ruci mu je odavno poprimio i oblik i svrhu strelice za putokaz. Udrveneo se, pa je jedva mogao da ga savlada prilikom korišćenja escajga, tokom brijanja, a naročito je imao neugodnosto pri rukovanju s ženskim osobama. Celog svog života radio je na svojoj džentlmenskoj figuri, u svakom smislu, kako odevanjem, tako i u ophođenju s ljudima, da bi bila prava nepravda, ukoliko bi neka dama pomislila za njega da je perverzan. On bi bio u stanju da ode daleko od ljudi, u neku tačku na globusu, koji bi zavrteo, a njegov prst, "drvenjak" bi ga zaustavio baš na tom mestu. Da tamo nestane, kao pripadnik naroda, koji se predao dobrovoljnom umiranju. Da izunre u ime naroda, koji ionako više nije onaj isti. Od vremena njegove škole, onoj, kraj seoskog puta, taj narod je puno erupcija zadesilo, zemljotresa, poplava, suša, požara, pomerila su se čak i neka brda, a i mnoge reke presušile. A bilo je tako pitomo, toplo, zemlja je šaptala pod stopalima, trava...a drveće, kojeg više nema, toliko je radosno grlilo svojim granama, svakog ko mu pohrli u susret.
I klimi je neko ubacio klipove u točkiće za navijanje i pokvario je, pa joj sad ne radi ni hladno, ni toplo. Komandu su preuzele nastrane nakaze od mašina, da vrište na one lepe oblake svakakvih oblika, zemaljskih i nebeskih, da ih plaše i deru one koje dohvate, pa oni beže, glavom bez obzira.
Odlučio je da prekine svoj misaoni tok, u koji su mu misli uskakale s visine, sve praveći akrobacije u vazduhu i neverovatno vešta dupla i tripla salta. Zato je stavio na glavu svoj šešir, onaj teget, sa širokim obodom i izašao na ulicu. Sa takvim šeširom, a i bez njega, teško ko bi mogao znati da je on profesor geografije u penziji.
Nikoga nije očekivao da će sresti, a kamoli prepoznati. Teško da je ikoga i mogao videti, jer je bilo prilično pusto. Samo neko pognut, uglavnom brzog hoda, da što pre pređe potrebnu razdaljinu ili žena, zavijena u šal. A trebalo bi, po kalendaru, da bude jun mesec. Koraci ga sami vuku, kao da imaju kompas, pa ga samouvereno vode ka jednom mestu, pokraj kog odavno nije prošao.
Baš na jednom skretanju, oseti blagi povetarac, sa toplinom i kao da mu pred očima promače latica lipe, noseći sobom njen dah.

Navukla je na svoje smežurane ruke, s puno pega, krem rukavice. Te su joj bile najmladalačkije. U crnima, iako su one "stroga elegancija", delovala je dosta vremešno. Ipak, nije stremila tome da je smatraju mlađom. Štaviše, volela je to što je posmatraju kao nekog ko vidi do daleko u prošlost, toliko, kao da I sama potiče iz nje. Da je neko pitao, kakvo bi ime želela, pristala bi na to da je zovu Istorija - najlepšim imenom na svetu. Uvek je govorila da je to priča, kao bajka za koju mislimo da je bajka, a ustvari je stvarnost davnih vremena, koja nisu ni računala na to da će jednog dana biti neka istorija. A zvala se upravo kao dama iz davnina, tako da je ipak, odmah nakon njenog rođenja, dobivši ime, već bio nagovešten sporazum s prošlošću. Devojčicu, čije ime je Gospava, teško da bi mogli zvati skraćenom verzijom, jer bi onda bila Gospa. A to već, ne bi bio red, po kanonima hrišćanske crkve, jer zna se, jedna je ona koja Gospom se zove. Zato su je kao malu, pred svetom, pozivali "Gospava" , a u kući - Goša. Kada je porasla, sve više je bila slična Gospavi, dok je Gošu ostavljala u svojoj prošlosti. Samo, tada još nije znala da je svačija prošlost deo one zajedničke, pa dok je ona, spremajući se za profesora istorije, Gošu prepustila na milost i nemilost velikih prostranstava, od kamenih gromada, uvek spornog porekla, pa preko peščanih dina, sve do velikih kraljevstava...a tamo je mogla biti samo devojče velikih, tamno - smeđih očiju koje gleda...gleda, ne trpće. Dok je ova druga, Gospava, opravdavala svoje ime i tu strogost pri njegovom izgovoru. Da, da, bila je strah i trepet za učenike. Morali su svi imati istoriju u "malom prstu". Nisu bili dovoljni školsle knjige i njena predavanja, koja su morali brzo zapisivati, dok je ona zaneseno ređala godine, mesece, nekada i sate, koje treba upamtiti, a za to im je trebala veština iskusnog i brzog stenografa. Provodili su vreme posle časova u bibliotekama, pa tamo iskopavali iz velikih istorijskih knjiga neobične podatke, ne bi li je zadivili. I bila je zadivljena, uvek, samo nije htela to da im pokaže. Najviše od svega, želela je da im pokaže kako istorija nije samo učiteljica života, već ogledalo, veliko, koje se stalno uveličava. Jednom će postati veće od nas koji u njega gledamo. Bićemo sve manji, do našeg iščezavanja. A onda, ogledalo će se razbiti i ostaće krhotine, da ih proučavaju neke nove civilizacije. Ipak, shvatila je da nije svakom đaku um otvoren za takve spoznaje. Prepustila je to uticaju same istorije na njih.
"Ulica je tako van vremena i prostora"- pomisli, kada je na nju stupila. Koraci si joj bili nesigurni u tim polučizmicama sa blagom potpeticom, imala je utisak da se popela na platformu nekog spomenika. A onda se zaprepasti, pa se okrenu još jednom, u nadi da nije istina ono što je videla. Spomenika ipak nije bilo na svom mestu! Nema spomenika! Možda su hteli da ga urede, golubovi su učinili da mu lice onako pozeleni. Ili je to do prirode bronze, koja vremenom poprimi takvu boju ili je od besa, u njoj izlivenog Njegovog Visočanstva, usled lošeg tretmana, ne u bronzi, već u knjigama i po nekakvim, takozvanim sednicama, čitav vek i po nakon njegovog odlaska s ovog sveta. Govore o njemu, i to vrlo uvredljive reči padnu, a on ne može da im uzvrati. Da, zaista velika nepravda! A i to se pamti i negde piše...
Kako bi uz te prigodne reči odala počast senima Njegovog Visočanstva, na mestu njegovog donedavnog bitisanja u bronzi, podigla je glavu, uvezanu u maramu sa zelenkastim cvetovima i u tom trenu osetila topli otisak lipe u vazduhu. Okrenila se za njim i pustila da je vodi. Pozorište, koje je nekada, zbog opera, redovno posećivala, sada je bilo u takvom svetlu, da se moglo nazvati mrakom. Jer, svetlo, da bi imalo smisla, treba da dodiruje ivice, obline, uglove, a ne da ih preplavljuje sobom, tako da se utope u jedno svetleće ništavilo. Dok je zamišljala foaje pozorišta, ukrašen večernjih haljinama, vetrić s aromom lipe ju je uzeo za ruku i vodio, vodio...

Školsko dvorište. U njemu se još uvek nalazi bista nosioca imena škole, narodnog i "oca i sina", i "junaka", "utemeljivača", a sve to, stalo je u samo onaj jedan, preostali brk, koji se još držao, a drugi davno otpao (uzrok nikad utvrđen). Škola je oduvek imala fondove za razne popravke, za prefarbavanje ispisane fasade imenima i crtežima profesora velikih noseva, za košenje travnjaka, ispravljanje ograde od kovanog gvožđa, koja se uporno krivila po svom, za sekcije i radionice...samo nije imala za jedan brk!
Juni je mesec, druga polovina.
A lipa, koja stoji u dnu dvorišta, pored ograde, svoje žuto - zelenkaste cvetove baca pod sobom, na travu, da je počasti svojim novim ruhom, a malo i na ulicu, kao nestašni đačič, koji bi da začikava prolaznike.

Sa tri različite strane, pristižu tri prilike, koje liče na senke.
Prilaze jedna drugoj i rukuju se. Jedna senka nudi levu ruku, s naznakom da je "od srca", jer je desna neupotrebljiva.
"Kolega, ta ruka je onoliko gradova, zemalja, reka, planina pokazala, stoga se ne može zvati nekorisnom. Nikako! To bi bila nepravda!"
"Koleginice Gospava, kako mi je drago što Vas opet vidim! A i osetim...Doneli ste sobom onaj Vaš miris, koji sam uvek tako voleo."
"A niste mi nikad to rekli..."
"Zar da Vam kažem...šta biste pomislili o meni?
"Ništa drugo do onog što i oduvek - da ste pravi gospodin. Ali, ovog puta, nije do mog parfema, nisam se setila da ga stavim. Ovo je miris naše lipe."
"Kolega, taj šešir Vam je pravi, avanturistički! Kao Indijana Džons! "
"Eh... Pa, baš... hvala... O tome sam oduvek i maštao. Red je sada malo istraživati teoriju."
"Teorija i imena pojmova su u knjigama, a u stvarnosti, mnogih od njih više nema. Otišli, pobegli, od ljudi ili im je bio red da odu. Vidite, dragi moj kolega, čak i fizika nije više uverena u ono što je tvrdila. Mislim da ni Vaš globus neće služiti ničemu. Jer, kažu... ipak je ploča. Đordano Bruno drugi put gori - od muke!"
"A šta je Vama to pod miškom, kakva Vam je to sveščurina?"
"Dnevnik! Imena svih učenika kojima sam ikada predavao! A, eto, koliko vidim, škola...prazna...Ni zvono se ne čuje."
"Juni je mesec, raspust je, znate..."
"Ah, da, biće da je zato... Hajde da ipak uđemo u školu. Mnogo je prohladan ovaj juni, da se zgrejemo."

Sve tri seni kročiše u školu, čijim se hodnicima, činilo im se, još mogao čuti eho graje đaka, koji se ni u septembru, izrasli i potamnele kože od sunca leta, neće vratiti. Jer, ni škole neće biti.

Sutradan je bila kratka vest na šestoj strani jednog od malobrojnih, preostalih listova koji se još štampaju, a koji uskoro i sam neće izlaziti. U toj vesti od nekoliko redova, pisalo je da se desila neobična smrt troje profesorka, u istom gradu, svakog u svom stanu, iste noći, u isti sat. A najveći kuriozitet je to što su svo troje predavali đacima iste škole.

Škola. Otpala fasada, sa mnoštvo ispisanih slova i simbola. U dvorištu ispred, usred osušenog travnjaka od žestoke vreline, bista, koja je nekada imala dva brka, a sada ni jedan.
Lipa. Stoji, s korenjem koje viri iz zemlje u dnu dvorištu, kraj gvozdene ograde. Njeno stablo je nakrivljeno, pa ipak je to lepo drvo, koje je, pritom, puno toga videlo i čulo, pa i tu tajnu nestanka brkova. A i da je mogla, ne bi o tome progovorila, makar joj sve grane posekli. Osećala je da ima puno vrednijih stvari, koje će uskoro, zauvek nestati. Ona to zna, ona je u dosluhu sa zemljom. A pomalo i sa nebom...

Zvono školsko odavno se nije čulo. Od tog kraja školske godine, prošlo je vreme, koje se ne može izmeriti ni podeocima na kalendaru, a tek na satu, jer se pretvorilo u gustu negomilanu masu. Ta tvar od zgusnutog vremena zauzela je sav prostor, koji se nekada tako zvao.
Sve je tiho, a diše zvucima donedavnih raspadanja, survavanja, potresa, prelamanja...
Izgorelo je sve što se životom nekad zvalo.

Kada izdahne sasvim taj težak dah, prodisaće opet, čisto i sveže, kao da se nanovo rodilo. Od komada velikog razbijenog ogledala, neka nova bića sastaviće novu istoriju.

Na zgarištu jedne škole, grupa njihovih naučnika, jednom će iskopati pepeo nekih knjiga iz prethodne civilizacije, dešifrovaće ga (imaće takvu tehnologiju). Doći će do zaključka, da su ta znanja prethodnog sveta plod nezrelih, detinjih bića, koja nisu znala ni ko su, ni gde se nalaze.

Ivana Đorđević
6.jun 2025. godine
u Beogradu