Noć

To veče sam proveo u svojoj sobi, i obzirom da napolju nisu sevale munje i nije lilo kao iz čabra, moji su se čudom čudili šta se to dešava, šta to nije u redu sa mnom.

Obrad: – Da te ne boli zub?

Dušanka: – Da nemaš možda temperaturu?

Ništa im nije bilo jasno.

– Ne boli me zub i nemam teperaturu! – odgovarao sam mrzovoljno.

Zapravo, dovikivali smo se iz sobe u sobu, pošto su oni, kao i obično u vreme TV Dnevnika, zauzeli busiju ispred TV-a.

– Znači u bedaku si, priznaj?... Ispalila te neka pametnica, ljubi je majka!

Odavno sam shvatio da mi je pametnije da ovakve Obradove ispade iskuliram, inače brzo bismo došli do reči i onda bi između nas letelo perje, a Dušanka bi, psujući nas obojicu (ipak više njega nego mene) izigravala Umprofor.

– E, pa, dobro kad ti nije ništa, odosmo mi da oderemo Trpkoviće!

- Super. Oderite ih i za mene!

Obično bi se sa tih komšijskih partija tablića vraćali oborenih noseva. Ali, bilo me je briga za njihov tablić. Imao sam  ja svoju muku.

U stvari, imao sam temperaturu. Ali onu druge vrste, i zajebaniju s moje tačke gledišta, jaku groznicu kojoj se ne staje u kraj paracetamolom i Dušankinim oblogama od komovice.

Lečio sam se na svoj način, kako sam znao i umeo. Leškario na kauču, slušao radio i čitao Bukovskog, onomad su mi došle do ruku njegove Zabeleške starog pokvarenjaka, kao kec na desetku da skrajnem s uma moj sutrašnji randevu s Anđelom.

Nije dolazilo u obzir da zovem Žapca i Šekspira, još manje da blesim negde s njima pa, kakava sam budala, da se izlanem da sam upravo maznuo najbolju ribu u kraju. Ne bi mi verovali, znam sto posto, potrošio bih najmanje dva sata ubeđujući ih da treba da se pomire s tim da će njihov pajtos, daće bog, uskoro da ševi najbolju sovu u Zemunu, i posle bi me udavili pitanjima i napravili bi mi još veći rusvaj u glavi, a to mi stvarno nije trebalo. To mi uopšte nije trebalo. Trebalo mi je nešto poput Bukovskog, da me malo nasmeje i zabavi.

Maznuo!? Hej, maznuo Anđelu!... Hm? Šta bi ona rekla na to?, pitao sam se. Baš bi bilo zanimljivo čuti...  

Ipak, tu noć nisam spavao. Dođavola i dogodovštine onog pokvarenjaka, groznica je bila jača od mene. Nisam mogao oka da sklopim – razmišljao sam o njoj. Čas bi mi se prikazala gola golcijata, kako me doziva k sebi, da ispunim svoju mužjačku misiju, čas bih je video u svešteničkoj odori, kao strogog i pravednog sudiju, vaga moje grehe i odmerava mi kaznu: dvadeset po leđima šibom svaki put pošto bih svršio sa njenim golim cicama pred očima. Isuse bože! Šta bi sad to moglo da znači? U kakvoj smo to nas dvoje zapravo relaciji? To me je najviše izluđivalo, što ništa ne znam. Idem na megdan fatalnoj ženskoj jer se njoj prohtelo da mi malo bude učiteljica?! Isuse bože! Pa nas dvoje se zapravo i ne poznajemo, a već smo ugovorili – šta? Seks jedva da smo i pomenuli, a, obrni-okreni sve se vrti oko toga ko će koga da naguzi, u fugurativnom ili doslovnom smislu je l’. Što narod kaže, kome je suđeno da bude jeban, njemu gaće i same spadaju, pa videćemo Anđela, videćemo...

Da, videćemo, ali i dalje me je mučilo pitanje, zašto je baš mene izabrala? Ono jeste, naočit sam, visok, lepo građen, da nabacim još neko kilce mišićne mase, pravi atleta – ali bar ovde u Zemunu ima toliko boljih frajera od mene! Ako hoće s nekim da se poigra, zašto onda se nekim od njih ne nahrani svoj ženski ego? Ako joj je do toga stalo. A opet, zašto joj je bilo toliko važno da li sam ja neki mangup ili mamina maza, kako reče, ako ne misli sa mnom ništa ozbiljno? Ili ako ne misli da se bar malo poševimo? A šta bi to bilo malo ni sâm ne znam. Eto, toliko sam sluđen. Ko zna šta sve ona ima na pameti, i šta sve može da me snađe tamo kod nje. Bilo kako bilo, sutra će se sve razjasniti, pa ili pukovnik, ili pokojnik. Na kraju krajeva, čega ima da se plašim? Već sam skinuo mrak, sigurno se neću obrukati ako me bude zaskočila onako ženski, kako bih baš i voleo. Dakle: Na oružje! – što bi rekao moj omiljeni lik iz školske lektire, Žilijen Sorel. Na oružje, Tihi! Nema zezanja...

A ima tu i još jedna stvar koja mi nikako nije bila jasna: kako uopšte razumeti ono njeno „kod mene je biblija ulaznica za raj“? Kakav je to njen raj? Ako mislimo na isto, kakve veze ima Biblija sa karanjem?

Jedva sam nekako dočekao da svane. Tako neispavan, čitav dan sam lebdeo kao duh, kao da nisam biće od krvi i mesa. Nisam znao šta ću sa sobom. Dva-tri puta sam se tuširao hladnom vodom i ne pomišljajući da tako mogu da se prehladim. I tako me je neka nervoza bila spopala da sam trpao u sebe sve redom, sve što mi je bilo u domašaju ruku, banane, jabuke, kroasane, smazao sam pola tepsije lenje pite (ostavila keva da se nađe), pa posle nisam mogao da ručam.

Sedeo sam na terasi i buljio u prazno, pa opet dohvatio Bukovskog da nekako ubijem vreme, potom palio televizor, ne bi li mi pokretne slike skrenule tok misli, i najposle sam se bacio na krevet i slušao neki sentiš sa radija. Tek mi je to pomoglo da se koliko-toliko opustim i saberem pre nego što se nacrtam tamo kod nje, i odbranim čast i ponos muškog roda. Slava mi!

Odlomak iz romana “Vrata podzemnih voda“