Noć lovca

Tišina. Od toliko zvukova koje bismo očekivali u  prosečnoj šumi, ni tanak glas ptice nije se čuo dok je sunce zalazilo. Više je ličilo na to da je tišina sačuesnik u onome što će se desiti.

Lovac, ozaren predstojećim lovom, tražio je svoj plen. Lov, taj prirodni instinkt kojije već dugo vremena negavao, tražio je sve veći i veći izazov. Zar upravo nije čar u tome, da sam sebi spremis obrok koji želiš? Od momenta kada izađeš iz kuće sa puškom, pa sve dok se miris gotov jela ne preliva iz tvog tanjira. Sam ga uloviš, spremiš, pa ta slast i uživanje dok slaviš još jedan uspešan ulov, još jedan život koji si oduzeo. Oni koji jedu gotove i već spremljene obroke nikada to neće razumeti. Dodajmo još uz to da se svaki lovac savesno brine o brojčanom stanju jedinki određenih vrsta. Zaista, trebalo bi ih još nagraditi za takav častanpoduhvat ali ostavićemo ih da sami uživaju u mesu, krznu, rogovima i tepisima njihovih trofeja.  Naš lovac očekivao je svakog trenutka sivog vuka da se pojavi pokraj reke. Ta voda ga je asocirala na reku zaborava koja samo teče i teče... Nikada se ne zaustavlja. Odnosi svaku misao bilo kog stvorenja koje bi se tu našalo, odnosi bilo koju lepu vest, poziv u pomoć, krv koju bi životinja na samrti pustila, svako pero koje ptica izgubi i sve prosto odteče. "Kao da je i sama reka zaboravila zašto teče…", pomisli lovac.

Noć sa sobom donosi hladan vetar koji je sada postajao sve oštriji i nemilosrdniji. Zašuštale su niske grane koje su bile spuštene do zemlje, te bi čovek pomislio da su se u tom trenutku molile nekome. Ogromna zver, tiho i bezbrižno promolila se iza šumarka želeći da utoli žeđ. Ponosna životinja. Sa žutim očima, pogledom prodornog poput nemilosrdnog dželata koji uskoro završava svoje radno vreme. Sa sivom dlakom (a ponegde i crnom)koja pokriva mišićavo telo, oslonjeno na četiri noge i dvadeset oštrih kandži. Jeste li se zapitali zašto je sam? Predpostavimo da je zadovoljan da postoji sam za sebe. Nikoga nema niti je on nekome 'teret na duši'. Lovi za sebe, sam jede, ne odaziva se ni na čiji lavež i ide sam gde god poželi. Možda je bio ponosan član jednog čopora i uživao u svim dobrobitima širokog klana... Ali je postao tumor društva koji je morao biti odstranjen i evo ga sada, nema čak sa kime ovu vodu da podeli.

Ne znamo prošlost ovog vuka, ali znamo da je on večerašnji trofej našeg lovca. Sama zamisao, da lovi biće koje inače lovi bića manje od sebe, podstakla je njegov ego i zapucao je. Ovo je za njega bila potrvda da je on na vrhu lanca ishrane, kao svaki alfa mužjak. Takođe, čuo je šumove i korake iza sebe (nije mogao da odredi na kolikoj su razdaljini, a ruku na srce, to ga nije ni zainteresovalo, niti zabrinulo). Adrenalin, (nekada korisna, ali često i veoma opasna supstanca) slilo se u njegove mišiće, mozak i srce. Osetivši nadljudsku snagu i govoreći sebi: "Pred Bogom činim pravu stvar.", zapucao je nekoliko puta. Naš usamljeni (ali ne i izgubljeni) vuk trznuo se na ove zvuke, no nije pokazao strah! Naprotiv, i njegaje nadživotinjska snaga nagnala da uradi ono neočekivano. Da uzvrati udarac! Pomislili bismo da je to čist akt ludila, samodestrukcije, srljanje u sopstvenu propast. Kako uopšte da znamo šta jedna životinja misli?

Njegove kandže već su bile spremne. Želele su da ubiju onoga koji ga je uznemiravao. Kako se samo usuđuje njega, tako neustrašivog, neko da lovi? Koliko god da je ovo bio strašan moment u kome on preskače reku i juri najbrže što može ka čoveku, režeći tako da smo se već naježili, mi vidimo samo te zube prekrivene pljuvačkom, kojima je neophodno da, makar dva puta nedeljno, nekome pregrizu vrat.

Lovac se, u prvom trenitku, uplašio reakcije zveri. Nije očekivao da krene na njega. "Ništa manje očekivano od tako veličanstvenog bića!", pomisli i podstaknut preokretom situacije, opet uperi pušku ka vuku. Kako mu se sve više približavao, osećao je zahvalnost što mu se vuk opire! Ni na tren nije pomislio kako bi ovo kobno po njega moglo da se završi.

Režanje se širilo vazduhom, kao nož koji lako seče mekano povrće. Stabilnost u lovčevoj desnoj ruci, nagradila ga je pogodtkom. Vuk je pogođen u zadnju desnu nogu. Jakuanje i cviljenje paralo je lovčeve uši. Ne i njegovu dušu. Počeo je prerano da se raduje. Čak je i Mesec izašao na mesto zločina i, krijući se iza oblaka, sa zebnjom iščekivao šta će se sada desiti vuku. Lovac je krenuo da se spušta sa brda prema reci, prema vuku koji je sada hramao.

Jeste li ikada imali momente kada ste se prerano radovali svojoj sreći? Kada ste morali da doživite uspeh i ponos pre vremena, da bi zadovoljili svoje nade i očekivanja? Verujem da onda možete da zamislite trenutno lovčevo stanje.

Sada se već moramo osvrnuti na zvukove i korake, koje je naš lovac ignorisao pre koji minut. Mislio je da je on taj koji lovi, koji danas donosi trofej kući... Da se samo osvrnuo na vreme, da je samo tada poslušao neko 'sedmo čulo', primetio bi jednu tamnu priliku daleko iza sebe. Ta prilika, muškarac po svemu sudeći, sada je bio već blizu njega. Posmatrao je svog kolegu i ceo događaj sa vukom. Nasmejao se. Prosto je smešno kako se sve vraća, pre ili kasnije, kako se sami zatvorimo u začari krug, a mislimo da smo na vrhu planine.

Dok je vuk prestao da se kreće, odlučivši da se brani ako mu neprijatelj priđe, nepodnošljiv i nepoznat bol kidao je njegove kosti i mišiće, lovac mu je polako prilazio. Želeo je izbliza da posmatra zver, da uvaži njegovu patnju i naposle, da ga upuca u glavu. Iza lovca, nalazio se muškarac, sa nožem u ruci. Taj nož je vapio za krvlju i to krvlju ovog lovca... Ko koga ovde lovi?