Noć, subota na nedelju

Rahela je polugolišava, samo u majici i gaćicama i sa peškirom u ruci ušla u kupatilo; majica je bila bež boje i na bratele, gotovo providna, a gaćice iste boje, zategnute kao praćka, takođe su isticale njene draži, koje, što je jedino bilo žalostivo u tom prizoru, nije imao ko da vidi i da im ukaže dužno poštovanje. Naravno da joj nije padalo na pamet da se zaključa.

Možda onom klipanu tamo udari muškost u glavu, pa mi se pridruži. Kuc, kuc, pa pošto nema odgovora, uđe, i gutajući me očima, kaže:„Ne ljutiš se, šefice? Pomislio sam da ti može biti hladno kad izađeš, pa sam ti doneo peškir da se ogrneš. Vidi koliki je, kao ćebe!“ I onda ja zaustavim vodu i zaprepastim se: „Vidi stvarno koliki je!“

No, ni čitavih petnestak minuta, provedenih pod tušem sa tom opsesijom u glavi, neće joj doneti potrebno olakšanje. Naprotiv. Ugodan i omamljujući dodir vode po njenom čelu, licu, vratu, ramenima, grudima, stomaku, bedrima, pa klizeći niz Venerin brežuljak i dole do međunožja i niz butine, blago i izazovno rastavljene, samo je dodatno uznemirio njena čula i još više rasplamsao želju koju noćas – znala je to dobro – neće moći da ukroti. A i zašto bi se borila sa onim što želi svim svojim bićem? Kad u ženi tako duboko počne da vri, to može biti opasno. Moža da prizive neku od onih podmuklih tegoba kojih se posle teško ratosiljati. Kažu da sputavanje želje kad ti je partner na dohvat ruke, može dovesti i do trajne ćelavosti, ili da ti se iskrenu usta na jednu stranu, nedavno je pročitala u jednom ženskom časopisu koji joj je dopao ruku dok je čekala na red kod svoje frizerke Gage.  

Sad nema više nazad! Borićemo se Maks, ako bude trebalo! – odlučila je pa šta bude.

Golišav ispod tankog pokrivača, Maks je ležao pogleda prikovanog za nejasne mutne obrise mesečeve svetlosti koji su se iz vana probijali u sobu, ruku prekrštenih na grudima, kao da se brani od nečiste sile koja mu se uvukla pod kožu, izazivajući drhtavicu kakvu ne pamti da je ikada imao. Što se više trudio da ne misli na svoju vragolastu šeficu i na priliku koja mu se ukazala kao bogom stvorena i samo bi neki uzaludnik, bez imalo muške časti i dostojanstva, dozvolio sebi da je propusti, šeficina golišava prilika ukazala bi mu se kako otvara vrata, tiho, na prstima ulazi u sobu, stiže do kreveta, zadiže pokrivač i ohrabrena, ugledavši njegovu podivljalu muškost, spušta na njegove usne strastveni poljubac. Svaki put ista slika i svaki put bi ga oblio hladan znoj. I onda ustaje i nervozno šeta s kraja na kraj sobe, pa se opet vraća u krevet, i onda opet ista slika pred očima: Rahela kao od majke rođena, otvara vrata...

Ali ne ta vrata. Izašavši iz kupatila, ogrnuta peškirom,  njegova šefica odlazi u drugom pravcu, uzdišući.

Njena soba bila je nešto prostranija od Maksove i provetrena, ispunjena starinskim nameštajem, to je tek sad primetila. Kao i ikonu Bogorodice Trojeručice na zidu, iznad uzglavlja kreveta. Bilo joj je milo što je ta soba imala neki poseban šmek, i miris bundeva koji se osećao, a ona nije mogla da dokuči odakle dolazi. To ju je podsetilo na detinjstvo, dok su joj deda i baba, koje je mnogo volela, još bili živi. 

Zbacila je sa sebe peškir i teatralno, kao da izvodi neki performans pred milionskim auditorijumom, preko glave navukla spavaćicu. Zatim legla u krevet, ali pošto joj se nije spavalo, uzela je mobilni, prikopčala slušalice, zabola ih u ušne školjke i potražila na radiju neku finu muziku da joj skrene tok misli. Hoćeš đavola, ni rege ni bluz ni fado ni hevi metal ni rok nisi joj bili od pomoći, od sve muke prešla je na narodnjake, i, nakon desetak minuta, izvadila slušalice i rekla sebi: Koji sam ja skot! Da me bar malo želi, već bi bio ovde!.. Osvesti se, glupačo!.. Jesi li učinila sve što je do tebe? Jesi! Onda nemaš za čime da žališ...

... Uostalom, ti i ne znaš baš puno o njemu; s kim se sve vucarao i kakav je zapravo njegov tip ženske. Njegova idealna lejdi! Ona zbog koje bi napustio sve, zbog koje bi čitav svet bacio pod noge. Koju bi bez razmišljanja odveo na obale Goe! Zbog koje bi bio u stanju i da ubije... On svoju privatnost tako vešto krije, da mu na tome zbilja treba čestitati. Doduše, zuckalo se po redakciji da su mu dve-tri veze propale zbog problema sa muškim samopouzdanjem, naravno da te priče ne treba uzimati za ozbiljno, pre bi se reklo da je tu reč o povređenoj sujeti neke guske, nego o nečemu stvarno ozbiljnom...

U drugoj sobi, dok noć neumitno odmiče, Maks je u jednoj od svojih beskonačnih šetnji do tamo i nazad.

Ma, kresnuću je pa neka mi je sto puta šefica! Izaziva me od kad sam došao u redakciju, a ovo danas je prevršilo svaku meru. Čitam je kao bukvar. I kad bih znao da neću biti tropa, videla bi ona svog Boga...

Ponovivši stotinu i jedan kako bi slatko kresnuo svoju šeficu, Maks se vratio u krevet, pitajući se kako bi to izgledalo ako bi mu ona stvarno došla u vizitu. I ona opet otvara vrata, naga, sa onim nesputanim žarom u očima, stiže do njegovog kreveta... Potražio je rukom svoj ponos koji se – sto mu muka i nevolja! – i dalje opušteno migoljio nimalo ne hajući za njegovu uspaljenu gošću, koja samo što nije spustila na njegove usne strastveni poljubac...

– U pičku lepu materinu, bolje da ništa i ne pokušavam! Samo bih napravio budalu od sebe!  – besneo je u sebi. – Šta sad da radim? Da se ubijem?

– Ubi se, Maks! Ubi se! Šta čekaš? – stotine bezimenih glasova režalo je na njega kao čopor krvožedne zveri. Ili se to njemu samo činilo?

– E, neću vama uinat. Neću, i njoj u inat! Nije ona jača od mene. Ne zna ona još ko je Maks!

– Ali čime to misliš da joj se preporučiš, crni kukavče? Ne kaže se zabadava: ne pucaj u metu praznim fišekom!

– Hvala na pitanju. Sa ovom mojom glistom neću sigurno! Nisam lud da joj takav izađem na oči i da joj dam sjajan materijal da crkne od smeha. Nema tu šta da se razmišlja, zna se: ako nisi u stanju da se boriš, zatraži primirje! Biće to još jedno malo taktičko odstupanje pre odlučujuće bitke. Poslednje odstupanje...

– Dobro, Maks, ako si tako odlučio. Ali, hajde, da ti nešto predložimo. Napravi ti prvi korak. Otiđi kod nje u sobu, kuc, kuc – možemo u život da se kladimo da ne spava – i ljudski je zamoli da te sasluša. Moglo bi to da bude lekovito i za nju i za tebe. Zar ti ona ne izgleda kao neka stvarno dobra osoba i da, bez ikakvog ustručavanja i bojazni da ćeš biti krivo shvaćen, njoj možeš sve da kažeš, pa i da joj se požališ da ti u poslednje vreme đokica ne radi baš najbolje?

– Ne! Dođavola, ne! Samo to ne! Da li ste vi poludeli? Njoj treba muškarac, a ne neka plačipička. A ne neko ko će podvijena repa da joj se privije uz skut i da prizna da je muška nula na kvadrat kojoj ona stvar služi samo za pišanje. Ženska ćud je to! Šta ako se negde izlaje, makar i nenamerno, pa pukne bruka? Šta onda? Onda opet Jovo nanovo, prati oglase, Maks, traži novi posao... 

Opet je pružio ruku dole, i nakon nekolio trenutaka opet opsovao.

Prosto ne mogu da verujem da je on jedan od onih koji vole... Ma ne, nije u tome stvar. Nešto drugo je u pitanju, ali šta? Znam da se loži na mene, to je kao jedan i jedan su dva, ali šta ga onda sputava da nešto pokuša?

U Raheli je ključalo, a Maks kao da je bio zapao u groznicu i krenuo da bunca.  

Ne, šefice! Na ovome neće da ostane. Ja da ovde pizdim na svog đokicu, a ti da tamo pizdiš na mene i da proklinješ glupi muški rod, to ne dolazi u obzir!

Rahela: Govance jedno muško! Pročitala sam u tvom pogledu isto ono što sam već stotinu puta uočila kod klipana sličnih tebi:„Sve su žene kurve... sve si žene kurve... sve su žene kurve... sve su žene kurve...” Izvini, frajeru, ali i ja sam neko žensko, pa šta onda čekaš: navali! Za tebe je besplatno!...

Maks: Ili pukovnik, ili pokojnik, šefice! Nema druge...

Rahela: Znam ja vašu narav, poganu mužjačku. Kao da vas je sve isti klipan pravio! Kažete volite nas do neba, a dovoljno je da neka kaćiperka mahne repom, već grebete nogom kao bikovi na crveno, a para vam kulja iz nozdrva i iz ušiju, i zato u svakoj vašoj tupadžijskoj glavi bruji: „Sve su žene kurve... sve su žene kurv... sve su žene kurve...” Ili ono Maksovo: „Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš...“, što mu dođe na isto. Ma, neka smo i kurve i štagod još hoćete, kakvi ste vi skotovi, mi smo cveće mirišljavo! Crknite svi do jednog. Crkni i ti Maks!

Maks: Znam šta ću!

Rahela: Ovo stvarno više nema smisla, Maks! Dokle više da te čekam? Šta uobražavaš, da si Kristofer Lamber, ili Marlon Brando iz mlađih dana?

Maks: Da...

Rahela: E, popizdeću načisto! Garant je zaspao skot, a ja ga ovde čekam kao budala...

Maks: Moram izaći malo na vazduh, da se saberem. Mislim, osećam to, dobra šetnja od jedno pola sata može da me preporodi. A onda... Onda, kad se vratim, idem pravo kod nje. Ni njeno odbijanje mi neće biti prepreka. Kresnućemo se i poletećemo do onih obala Goe...

Rahela: U pičku lepu materinu! E, u pičku lepu materinu! Sad mi je samo još ova jebena migrena falila. Kao luda sam bez nje. Sad mi tek nema spavanja... E, pa, neće ga onda biti ni njemu! Eto!..

Ustala je, uzela tašnu u ruke, otkopčala je nervozno, izvrnula naopačke, potom je drmusala u vazduhu sve dok i poslednju sitnicu nije istresla na krevet – a znamo već šta sve može da se nađe u ženskom torbaku. Ali, hoćeš, lekića nema, pa nema. Ogledalce je tu, maramice su tu, ključevi su tu, novčanik je tu, neseser sa šminkom je tu, žvake su tu, la bello je tu, kondomi su tu i još stotinu nekakakvih kuracâ je tu  – a na svoju migrenu pametnica je zaboravila!

Koja sam ja budala!...

Suze su krenule da se roje u uglovima njenih očiju.

Maks, kome nije bilo ni na kraj pameti da se zapita nije li možda njegovoj šefici potrebna kakva pomoć, nečujno izlazi iz sobe, bezmao kao mesečar, zatim silazi stepenicama u dvorište. Zatvorio je metalnu kapiju i uputio se u nepoznatom pravcu. Osmeh na njegovom licu kao znamenje da je ono najgore prošlo, ali da nije pobegao sa megdana svojoj jebozovnoj koleginici, mada je tako izgledalo. U pitanju je bio samo mali taktički predah, kako je verovao Maks. Daće bog, zatišje pred buru.

Koja sam ja glupača! Kako se toga pre nisam setila?! Pa zna se šta je najbolji lek protiv glavobolje! Brže-bolje zavukla je ruke u gaćice, najpre jednu pa onda i drugu... Da bi nakon svega nekoliko trenutaka vrisnula iskolačenih očiju:

– Ne! Ne! I ne! To bi bilo najveće poniženje u mom životu!.. Taj film, Maks, nećeš da glredaš!

Skočila je s kreveta kao oparena i – fijuuuuuuu... – tresnuše jedna pa druga vrata i ona ulete u njegovu sobu kao Zoro osvetnik.

Ali!???

Maksova soba beše osvetljena mesečinom – nije joj trebalo  više od delića sekunde da shvati da je njegov krevet prazan.

Prokletstvo!!! Gde se sad izgubila ta ništarija?!

Oslušnula je na trenutak. Iz kupatila, koje je samo zid delio od sobe, ništa se nije čulo.

Dakle, nije otišao da piški! Pa gde je onda? Maks! Maks! Platićeš mi ovo ne zvala se ja Rahela...

Prišla je prozoru i zagledala se u mrak, niz ulicu.

Bože, gde li je? – uhvatila se za glavu. – Šta ću sad? Niko me još nije ovako namagarčio... Niko u životu...

Počela je da plače. Ali, ipak, nije pomišljala da odustane. Naprotiv.

Znam! Znam! Jebote, stvarno sam teška glupača! Glupača nad glupačama! Garant ga je na’vatala ona mala aždaja! Buljio je u njene sise kô budala i mora da su se krišom dogovorili. Današnje klinke nasrću na sve što liči na muško kao da su u teranju. Znala sam, takve šmizle su njegova krvna grupa, a ne produhovljena lepota, strast i prefinjenost...

Okrenula se nalevo krug i vratila u svoju sobu. Obukla se na brzinu i evo je već strčava niz stepenište i konačno zastaje u dvorištu. Osvrće se levo-desno i zuri u mrak.

Pored mene ovakve da kreše seljančice – e neće ga majci!

Ona nije imala pojma gde se nalazi soba te seljančice, koja je, sad je u to već bila sigurna, naskočila na Maksa. Njenog Maksa. Ipak, male su šanse da ga je smotala u svojim odajama, to bi stvarno bilo grozno – stresnla se od te pomisli i odbacila je kao suludu. Pre će biti da su zbrisali negde drugo. Ali, gde? Lada je bila tamo gde su je i ostavili, onda mora da su zbrisali pešice, a to će reći da najverovatnije nisu daleko. I sad sigurno i ne pomišljaju da bi neko mogao da ih traži. Naročito se njoj nisu nadali.

Ma, tu su oni negde, u blizini. Samo ih treba naći i pokvariti im idilu...

Za svaki slučaj obišla je oko kuće, jednom, pa onda još jednom, ali ćorak. Ništa se nije čulo u gluvoj tišini noći, nikakav trag nisu ostavili, kao da su u zemlju propali. 

Idemo, Rahela, nema druge. Idemo u noć! Ionako si ispala guska nad guskama i nemaš šta da izgubiš...

Odlomak iz romana  „ Do obala Goe”