Noćni susret

Ta noć, tako mirna i preblaga za zimska povečerja, prepuna sumaglice i snega što sitno pada, tako nestvarno topla i nežna,  natera je da izađe, da u tišini i šetnji spere iz svojih misli - njega.

Provirila je kroz prozor, obrisavši vlažnu zamagljenost sa okana, svide joj se svetlost ulične svetiljke što je u kosini padala na snežnu stazu,  pa se uputi ka vratima,  u dugačkom čojanom kaputu, koji je stezao u struku i dopirao do polovine članaka teških čizama.

Na stolu je ostao samovar i čaj što se hladio. Zaspala starica pokraj vatre i dalje se ljuljala u stolici. Spavaće kratko, trgnuti se, osećajući hladnoću u kostima i ubaciti koju cepanicu u peć.

Devojka, gotovo nečujno, otvori spoljna vrata i izađe, ostavljajući bajkovit prizor za neki drugi put. Krenula je utabanim stazama ne znajući kuda bi pošla, osećajući vetar na obrazima, koji je smirivao srce. Izgledala je kao senka, zalutala, odvojena od svoga tela, lepršava poput bačene marame u vetar...

Zašto je došla u njegov kraj, pitala se, zar posle svega? Zapravo to i nije njegovo mesto, pomislila je u sebi prkosno, tu živi njena baka, pa ipak... Došla je sa izvesnom namerom da će ga sresti. Nadala se tome.  Taj susret, možda, obrne situaciju koja se desila među njima, negde u prošlosti, o čemu je ona razmišljala gotovo svakodnevno, kao da je prošlo svega par dana od njihovog susreta.

Sećala se napetosti u poslednjim časovima izdisaja njihove ljubavi. Tako zategnuta situacija, pritisnuta nedorečenim pitanjima, da je u jednom momentu,  poput praćke, popustila  i kamenčić je poleteo i razbio sve lepo što beše među njima. Bilo je to odavno, udaljenost se ovaj put merila godinama, a ne kilometrima, pa ipak je osećala da je izneverila jedinog čoveka kojeg je volela. Jedini koji je nju voleo, tako divlju i nepredvidivu.  Sve je bilo uskomešano između njih, kao udar snežne oluje koja ne prestaje danima. Jedini način izaći iz toga, bio bi potražiti utočište u nekom suvom skloništu, u nečijim, tuđim rukama, što je ona smatrala izdajstvom najviše kategorije.

Otišla je bez reči, plašeći se razornog dejstva kazanog, koje bi se u besu moglo protumačiti pogrešno. Tada je to bilo jedino rešenje. Vezala se za vojnika, koji je svoju obavezu smatrao većom od ljubavi, čast i služenje domovini, je na prvom mestu, posle ljubav može doći u obzir, ako je ima. Molila ga je da ne ide, da se smiri, sve više ga dražeći.  Izgubiti svoj život. Radi čega ili koga?

Otišla je pre njega. Nije imao vremena da je traži. Poziv je dobio preko noći. Nije on običan vojnik, on je oficir koji ima svoje obaveze, strah i ljubav ne smeju uticati na njegovu odluku.

Mislila je da će mu naneti bol, ta čežnje i patnja za njom kad sazna da je otišla zauvek. I bilo je tako, samo su mu stalne obaveze skretale misli sa nje.

Nije očekivala da je toliko boli srce, da se noću budi u bunilu, pitajući se da li je živ. A i rat nije ono što je bio, nisu to bili dugi marševi, niti ležanje u vlažnim od kiše rovovima, borbe prsa u prsa, pa da brine. Možda je novo vreme donosilo nove, teže situacije, nepredvidljive kao i sama smrt što je. - Smiri se. - govorila je sebi. - On te se više ne tiče. - sklanjala je kosu sa lica, dugu, tamnu, kao noć, promenivši pravac kretanja tako da joj je vetar udarao u lice, dok se kosa nesmetano pomerala poput talasa na plećima. Kao da prati njene misli, vetar se uskomešao i noć više nije bila blaga i nežna. Utabani sneg je škripao pod  nogama, i to je prijalo njenim hirovitim mislima. Zastala je od unutrašnjeg nemira, polako sedajući na klupu, koja se iznenada stvorila pred njom,  gledajući u poznati kraj, koji joj se učini dalek i nepristupačan. Male, niske kućice, pokrivene snegom, zavijanje seoskih kerova i vetar bilo je sve što je videla. Klupko tuge i praznine je obuhvatilo srce, držeći ga kao na dlanu, pre nego što će ga pustiti da se o led razbije.

I onda ga je ugledala. Nepogrešivo je znala te oči, taj pogled, iako ih je razdvajala kiša koja je počela bešumno da pada, skrivajući se poput lopova, da bi osećala udare sve jače i jače. I on, zaslepljen i nemušt u tom trenu, otrgnutom od vremena, upijao je njene oči, sjaj njenih zenica, upijao je pogled koji ga je gutao. Jedan tren pretvoren u bezvremenost.

Bili su istovetni. U tom pogledu videla je sebe, drugačije ne može biti. Oni su bili isti, bez razlike u svemu i ta misao je ošinu poput munje. Pre nego što je stigao da reaguje, rekla je: "Zbogom", znajući da će potrčati za njom. Nestala je u noćnoj tmini...

Ta crna kosa,  skrivala ju je poput plašta, iskoristila je prednost i pobegla. On je dozivao, čula je njegov očajan glas, na ivici promuklosti, i za sekund pomisli da mu se vrati, da ga zagrli, da ga ljubi, ljubi... Osećala je utrnulost nogu, slabost, kao da će pasti, ako sada poklekne, pokrenuće lavinu. Ne, ne sme je naći.

 I više niti jedne kuće ne beše na tom mestu, samo hladna, bezdušna litica sa koje umalo da se sunovrati dozivajući je. Znao je da je nikad neće zaboraviti... "Zbogom Irina, zbogom!", reče u vetar, paleći novu cigaru.

Čula ga je, lomeći grane, bežeći ko srna pred vukom. Više nikad, više nikad! Dve istovetnosti ne smeju biti zajedno, suviše je...opasno, razarajuće, bolno... Modrina njenih obraza prešla je na usne. Preživeće jedino razdvojeni, jedino tako…