Nojeve barke

Onih hiljadu sefova još je skupljalo prašinu u magacinima Darijevog „Čelik Co“, a poradi njih se podigla velika buka tamo gde se to najmanje moglo očekivati: u udruženjima pisaca. Umesto da blistaju od sreće, neki od njih imaće čast da njihova dela budu čuvana u tim skalamerijama od neprobojnog čelika kao da su svete knjige, oni su imali mali milion primedbi. Znate već kakva su pisci zanovetala. A najviše su zvocali na kriterijume za odabir knjiga, propisane onom famoznom uredbom.

Nisu to nikakve nakaze i grdobe, kako govore neke zlosrećne ništarije među nama intelektualcima, ti sefovi zapravo jesu i biće nešto poput Nojeve barke naše svekolike kulture?! – besedio je jedan od naših najuglednijih akademika.

– E pa, sretne nam bile te Nojeve barke! – likovao je Roberto. Gradom su već uveliko kolale priče kako literate hoće da dignu revoluciju, i naravno da je o tome hteo da sazna što više može.

Evo ga sad, odlučnim korakom hita ka centru grada.

Njegova prva destinacija biće najveće, najznačajnije i najuticajnije udruženje pisaca u emiratu.

U dupke punoj sali, smeštenoj u prizemlju dvospratnice, nadaleko čuvene po kafani koja je zauzimala drugu polovinu etaže, dočekuju ga smrtno ozbiljna lica kolega, literata. Stigao je baš na početak skupštine, radne, sa samo jednom tačkom dnevnog reda, koja je glasila otprilike ovako:

Usvajanje teksta peticije kojom se negoduje zbog sramnog, anticivilizacijskog postupka Vlade, koja je mimo konsultacija sa strukom književnom, svojim oktroisanim aktom odredila kriterijume za odabir knjiga, koje bi valjalo sačuvati za pokolenja – ili tako već nekako.

Promuvao se levo-desno i srećom uspeo da nađe slobodno mesto u trećem redu, sa širokim pogledom na govornicu. Reklo bi se, kao za njega stvoreno. Ipak je on najčitaniji pisac u emiratu šta god ko mislio o tome.

Kad bi ova uvažena gospoda znala za njegove tiraže, iz taka bi ga izabrali za predsednika Udruženja, a kako se sve bilo urotilo protiv njegovog umetničkog genija, iz formalnih razloga nije mogao da postane čak ni običan član, pošto statut nalaže da je za prijem u članstvo neophodno imati najmanje dve objavljene knjige i preporuku barem dvojice kolega. A njemu je nedostajalo i jedno i drugo.

Robeto je gledao kako se govornici smenjuju, grickao nokte i simulirao da aplaudira. A vreme je prolazilo.

Najgrlatiji beše vremešni romansijer i pripovedač koji se, demonstrirajući svo bogatstvo svog vokabulara, obrušio  na ministra kulture, više puta ponovivši da je taj mufljuz jedna obična splačina, nula od čoveka i namasturbirani gad.

U sličnom maniru diskutovalo je još nekoliko njih, i adresa je bila ista, s tim što se jedan dotakao i Vrhovnog, što je vidno stvorilo nelagodu u prvom i berem polovini drugog reda, gde su se dostojanstveno šepurile neke sede glave, koje se nisu libile da budu ukras na njegovim predizbornim skupovima.  

Glavni kriterijum za odabir knjiga može biti samo njihova umetnička vrednost! – više puta je bilo ponovljeno.

– A šta su uradili oni pametnjakovići iz ministarstva? – pitao se jedan uvaženi književni kritičar. – Oni su nas, ljude iz struke, isključili iz ove priče, a dali prednost zaposlenima u knjižarama, da oni odlučuju o našoj ostavštini za budućnost! E, pa, gospodo, nećete se tog filma nagledati, sa ovog mesta  možemo da im poručimo!...

Potom se za govornicom obreo pesnik, za kojeg su neki tvrdili da je težak perverznjak. „Lečeni alkoholičar“ – došapnuo je neko nekome, što je doprlo i do Robertovih ušiju. 

– Braćo i sestre, uvažena gospodo! Nedopustivo je da kao jeadan od najvažnijiih bude inaugurisan kriterijum popularnosti, to jest čitanost pisca ili dela. To je čista podvala i bezobrazluk. Svi znamo da je najčitaniji pisac na našem govornom području obična profuknjača, koja zapravo i nije pisac, nego upravo to što sam rekao, i da je njeno jedino delo Memoari jedne starlete prodato u neverovatnih pola miliona primeraka i doževelo nedostižnih sedamdeset devet izdanja, uključujući i ona džepna u skraćenoj verziji. Kao i da je po tiražu odmah iza nje šaljiva autobiografija Emira Kusturice, koji je, kao što znamo, sjajan režiser, ali osrednji pisac, ali ljudi kupuju njegove knjige kao budale. I dalje da ne nabrajam. Ako se oni u knjižarama i bibliotekama budu rukovodili time, a sva je prilika da hoće, ispašće da u našoj Nojevoj barci neće biti mesta ni za jedno istinski vredno književno delo. Džaba nam bile i NIN-ove i Andrićeve nagrade, moći ćemo u prkno da ih nabijemo...

Zatim se oglasio predsedavajući, sekretar Udruženja, vremešni Nikola Apostolović, ne čekajući da se stiša aplauz kojim je prethodni govornik bio ispraćen.

– Dakle, da rezimiramo – rekao je. – Prilikom donošenja ove nesretne uredbe, o svemu dosad nevedenom, kao i o još mnogo čemu drugom, nije vođeno računa. Stoga s ovog mesta upućujemo protestnu notu gospodi ministrima, tražeći od njih da pod hitno nalože da tako očigledan propust sa nesagledivim posledicama po našu kulturu bude ispravljen i to pitanje na pristojan način uređeno, tako što će odgovornost u ovoj delikatnoj stvari biti prepuštena, odnosno poverena jedinom za to kompetentnom umetničkom udruženju, to jest nama.

Gromoglasan aplauz, kojim je pozdravljeno njegovo izlaganje, značio je da je tekst proterstne note jednoglasno prihvaćen. Aplaudiralo se i zviždalo, pojedinci i zasuziše malo.

Kad bi ovi genijalci znali kakva je muka bila pisati one „Memoare“ tražili bi od mene autogram – pomislio je Roberto. Bilo je vidno kako su mu se zarumeneli obrazi. Nemaju oni pojma šta to znači biti čitan, oni tu slast nisu okusili, zato se toliko džilitaju kad neko pomene tu čarobnu reč: „tiraž“!

Potom je za govornicu izašao predsednik Udruženja, Mimikrije Mirković. Aforističar i veliki znalac književne istorije i hagiografske literature. I kako je i on uzeo da veze Markove konake, precizno i sistematično nabrajajući sve ono što je već više puta bilo ponovljeno, u našem junaku počelo je da kuva, ali suzdržavao se nekako, vrpoljeći se na svom sedalu, dok ovaj nije završio govor. Onda je ustao i sa svog mesta obratio se skupu: 

– Šta je s vama, ljudi? Jeste li poludeli? Kakve crne Nojeve barke, kakvi kriterijimi, to nam političari bacaju prašinu u oči! Briga njih za kulturnu baštinu, oni samo gledaju kako da se obogate na tuđi račun...

– Šta ovaj priča?!

– Ko si, bre, ti?

– Neki ludak!

Oglasilo se nekoliko njih, ali Roberto se nije dao zbuniti.

– Slušajte me dobro – nastavio je. – Oni su smislili da na tim skalamerijama zgrnu gomilu para, a nas hoće da posvađaju sa knjižarama!...

– Šta ovaj hoće? – presednik Mirković pitao je sekretara Apostolovića, a ovaj, slegnuvši ramenima, upita Roberta: – Šta ti hoćeš?

– Hoće batine! – viknu neko.

– Hoću da donesemo odluku da ne pristajemo na njihove ucene! Ne damo im naše knjige! Neka svoje zakone i uredbe smeste u te Nojeve barke! Njih ionako niko ne čita! 

Roberto taman zausti još nešto da kaže, kad desetak njih skočiše na njega urlajući:

– Glupane anonimni!   

– Provokatoru!

Uhvatiše ga za ruke, obališe na pod, pa udri nogama u debelo meso.

– Je l’ boli? – vikali su. – Pa i nas boli kad nas neko ismeva! 

– Stanite, kolege, ako Boga znate! – vikao je i Robeto i zaradio još nekoliko ćuški iza ušiju.

– Evo ti jedna kolegijalna!

– Evo ti i od mene!

– I od mene!

Srećom te njegove kolege nisu znale s kim imaju posla. Da im je neko došapnuo kako se taj „glupan anonimni“ može pohvaliti tiražom većim od pola miliona prodatih knjiga, skratili bi ga za glavu garantovano. A on je samo hteo da im otvori oči.

Ko će pametnog Srbina dozvati pameti? Takav genije se još nije rodio! – gunđao je Roberto nekoliko minuta kasnije, dok su njegove kolege, ostvivši ga sklupčanog na podu, u koloni jedan po jedan žurili preko puta, u njihovu birtiju, da utole žeđ.

Isprativši ih pogledom, pridigao se, stresao prašinu sa sebe, ispipao sva bolna mesta, i zaputio se ka Domu omladine, gde je Nacionalna asocijacija pisaca takođe zakazala skup. Kako je bilo najavljeno u medijima, sat vremena kasnije od svojih kolega iz konkurentskog udruženja.

Petnestak minuta kasnije, vidimo ga kako, iscepane košulje i sa modrim podlivima ipod očiju, ulazi u veliku salu Doma omladine gde ga dočekuju raširenih ruku kao da se samo na njega čekalo.

Ponuđeno mu je mesto u petom redu, govornica kao na dlanu. 

– Hvala lepo, baš ste ljubazni – smešio se. 

Govornici su se smenjivali. Ista je bila i meta i isto odstojanje kao i tamo odakle je došao. Bla, bla, bla o čitanosti, bla, bla, bla o umetničkom vrednovanju. I posle nekih sat vremena debatovanja, jednoglasno bi  zaključeno:

...I stoga, sa ovog visokog mesta, upućujemo protestnu notu gospodi ministrima, tražeći od njih da pod hitno nalože da tako očigledan propust sa nesagledivim posledicama po našu kulturu  bude ipravljen i to pitanje na pristojan način uređeno, tako što će odgovornost u ovoj delikatnoj stvari biti prepuštena, odnosno poverena jedinom za to kompetentnom umetničkom udruženju, to jest nama.

Nekih tridesetak sekundi ni muva se nije mogla čuti, a onda autori teksta peticije behu nagrađeni frenetičnim aplauzom. I tako se završilo. Odnosno, tako bi se završilo da Robertu opet nije prekipelo. Ustao je i pozvao kolege da se dozovu pameti, jer političare boli dupe za kulturnu baštinu i kriterijume za odabir knjiga za našu Nojevu barku, oni su u toj priči namirisali veliku lovu, a njih pisce prave budalama...

Ali njegove reči i ovde behu shvaćene naopako. 

– Provokator!

– Platili mu da nas zajebava!

Literata se okrenuše ka njemu pretećih pogleda, i on, videvši šta mu se sprema, krenu da umakne iz sale, ali mu  nekolicina njih prepreči put, pritera uza zid, te ga onda svališe u prašinu i bubecnuše svaki po nekolika puta. Roberto se branio kako je znao i umeo, dozivao u pomoć i zapomagao, ali slaba vajda. Na kraju ga, svog izubijanog, prepustiše koleginicama poetesama, da ga lutke ove pomaze štiklama. I, bogme, baš su se pokazale.

– Kučke retardirane!... – cvileo je kao kuče dok je bauljao četvoronoške pokušavajući da ustane.

Na jadvite jade, tek u sumrak se dovukao kući, poštapajući se ofucanim kišobranom, spasonosnim rekvizitom kojeg je pokupio negde usput.  

Marija ga je dočekala sa zaprepašćenjem. Kada ga je ugledala, umalo nije pozvala Hitnu pomoć.

– Šta to napravi od sebe, luda glavo? – upitala ga je neki čas kasnije, dok mu je vidala rane asimetrično raspoređene najviše po debelom mesu i po slabinama. Nanoseći na njih melem od tucanog crnog luka, spravljen po prastarom, navodno iznimno delotvornom bapskom receptu.

– Nisam ja lud – branio se on. – Samo skupljam građu za ono moje pisanije.

– Za koje pisanije?

– Znaš, onaj moj roman.

– A-da – uzdahnula je. – Smetnula sam s uma da živim sa genijem.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“