Nos

Narednih dana Roberto se držao svog uhodanog rasporeda, pre podne bi radio na romanu, a popodne obilazio knjižare. Sve do jednog petka kada ga je poterao maler.

Tog popodneva uputio se ka centru grada, ali nije mu se išlo pešice, gurao se da uđe u tramvaj, na stanici kod Cvetkove pijace, i laktajući se tamo sa babama i dečurlijom, izgubio je ravnotežu, zaljuljao se, sapleo, pao, na očigled svih tresnuo o pločnik i rascopao nos.

Umazanog krvlju, koja je liptala iz njegovog raspuklog nosa kao vodoskok, pokupio ga je Urke, taksista iz kraja, koji je upravo bio naišao. Onda pravac Gradska bolnica.

– ‘Ajde sad, sa srećom, stari. I mani se pičića, nego gledaj kuda ideš! – Urke ga je očinski posavetovao, pošto ga je predao u ruke dežurnim sestrama. 

– Kakvi te, bre, pičići spopali, da li si ti normalan? – ljutnuo se Roberto.

Sestre su ga brže-bolje smestile na kolica i deložirale na odeljenje ortopedije. Tu je prmljen kao hitan slučaj i tu su mu nekako zaustavili krvarenje.

Razbiti nos nezgodna je stvar, u svakom slučaju, naročito ako morate još i da nosite povez oko glave, pa od blama ne možete da promolite svoj bandažirani nosić dalje od terase.

A kad god bi se Roberto, u takvom izdanju, pojavio na prozoru ili na terasi, našao bi se već neko od komšija da ga osmotri. Zlurado bi ga zagledao i smeškao se, ne bi li potom sa ostalim ništarijama iz kraja raspredao nejneverovatnije priče o njegovom polupanom nosu. I nakon višednevnog većanja, konzilijom tih dokonjara jednoglasno je zaključeno kako ga je garantovano Marija ošajdarila onim novim tiganjom, sa keramičkim dnom, što joj je onomad virio iz kese, kada se oko ponoći vraćala od švalera, što budnom oku komšijskom nije moglo da promakne. Jeste da komšinka nije neka ribetina, ali da radi na televiziji a da se ne prangija sa nekim dasom na položaju, nije realno. Onaj njen šmokljan ju je garant uhvatio na delu, pa mu je zato razlupala njokalicu.

– Oni pa znaju ko je ribetina, a ko nije, popišam im se na oko ćoravo!...

Mariji je sve to bilo smešno, a u Robertu je kuvalo. 

– Tako ti je to, draga moja, kad imaš posla sa tutumracima. Iz petnih žila se upinješ da im proširiš vidike, a oni ti, za uzvrat, zaviruju u kesu. A i to im bude malo, pa ti još i spočitavaju jebače!...

Ti zluradi komšijski pogledi podsetili su Roberta na prošlo leto, kada su Marija i on vodili ljubav na terasi, pa je to neko od njih primetio, zijajući sa obližnjeg parkinga, koji se, za nevolju, nalazi baš u visini njihovih prozora, pa je onda uzbunio pola naselja, kao da nikad nije video da neko radi one stvari u po bela dana.

– Sve se bojim da bi tako rastrubio stvar da je video nekoga kako šamara ženu! – rekla je Marija, pošto je od prve komšinke saznala za njihovu, u znoju tela izvojevanu, iznenadnu popularnost u kraju.

Ali brzo ju je prošla ljutnja – posle tog slučaja njih dvoje su sve češće završavali na terasi to što su imali, upravo na njenu inicijativu.