Novac u mojim rukama

Krenula sam polako preko ulice, čim se upalilo zeleno na semaforu. Moju široku torbu od skaja stisnula sam uz sebe, jer sam u njoj držala novac. Mnogo novca, i to nisu bile moje pare. Pokretala sam usne, ponavljajući reči: pare, novac, naizmenično, kao da pevam neku pesmicu, ali drugim šetačima to nije bilo čudno.

Davao mi je sigurnost dok sam gledala u te ljude, što su prelazili ulice, išli kao mravi ili zombiji. Moje lice iako ozbiljno se smejalo očima, jer sam imala tajnu za koju oni nisu znali...

Htela sam da im se unesem u lice, dok drže mobilne u rukama, da im kažem: “Ja sam sada bogata, mogu kupiti i vas i vaše mobilne telefone u koje ste zaronili svoje noseve!”, postala sam cicijaška mrziteljka prema svima, za nepunih sat vremena koliko sam posedovala taj novac. Moja svest se menjala, sve ono što sam verovala da jesam je nestajalo pod uticajem novca.

Danas je subota, jedina neradna subota u čitavom mesecu, koju sam želela da provedem kao svi oni što bleje po kafićima i parkovima po ceo dan, ali ja nisam imala dovoljno novca da sedim sa njima, nosim takvu odeću, da imam one telefone koji reaguju na dodir, da pijem kapućino, ne računajući koliko komada hleba mogu kupiti za to. Uvek te pare, uvek. Kažu da čovek kome ne treba ništa je srećan čovek, ali to je čista filozofija. A ja? Pa  ja  sam žena koja baš danas uživa u tome što je ovo društvo postalo društvo potrošača.Ono što sam do sada želela je bilo skromno, znala sam da ne mogu sebi da priuštim mnoge stvari, pa ih nisam ni želela. Oduvek sam želela neke sitne materijalne stvarčice, koje sam ponekad kao dete krala po vašarima i pijacama. Sada bih konačno mogla da uredim našu skromnu kućicu, po svojoj želji,  da kupim drugačiju odeću i mnogo toga. Ljubav i ostale izmišljotine kao proizvod ljudskog duha, ostavljali su me skroz ravnodušnom. Bilo je suludo razmišljati o nekom višem smislu postojanja, koji nisam razumevala.  

Zastala sam kraj nekog izloga, u kojem su bile ženske haljine i cipele, uz raznolike  ogrlice koje idu uz te haljine, ali sve je to koštalo mnogo. Mislila sam ućiću unutra, izvaditi novac iz torbe i kazati:- Spakujte mi sve te haljine, ogrlice, tašne i cipele. Sve! Prodavačice bi se smejale mom zahtevu, ali kad bih im pokazala koliko novca imam, bile bi uslužne i ljubazne. 

Na zidnom kalendaru koji je stajao u kuhinji kraj šporeta poprskanom uljem, je zaokružena svaka slobodna subota u mesecu, crvenim flomasterom. Ipak, navikla da ustanem rano,  stavila sam vodu da provri, videla da u limenoj kutiji za kafu gotovo da nema kafe, pa sam skuvala jednu providnu kafu, kao čaj. U toj tišini, čuo se samo zidni sat, u koji sam gledala, zakačen suviše blizu plafona. Pila sam kafu, uzevši i jednu cigaru iz njegovog džepa od košulje i razmišljala, lupkala noktima po šarenoj mušemi sa nacrtanim jabukama i šljivama, dok su okolo plutale pune šoljice kafe.

Kad god sam imala slobodan vikend, generalno sam sređivala našu malu kućicu, verujući da čista i uglancana kuća deluje bogatije. Počela sam sa uobičajenim ženskim, kućnim poslovima, rešila da izbacim stvari iz ormara, da ih proluftiram na suncu, da unesem dah svežine. A onda sam, iza nekih njegovih stvari, napipala nešto uvijeno u krpu. Kad sam odmotala krpu, videla sam puno novčanica od po sto i dvesta evra. Nisam brojala. Drhtale su mi ruke, pa se uplaših da me on ne vidi, ne zato što je bio opasan, već što nisam znala šta da mu kažem. Vratim pare na mesto. Zatvorim ormar, pa ponovo u kuhinju, stavim  džezvu na ringlu, ali se setih da kafe nema, pa sam mu uzela još jednu cigaru. Obukla sam se kao za posao, uzela sav onaj novac, stavila u torbu i izašla da kupim kafu...

Ljudi su prolazili mimo mene, nisu me ni pogledali, neugledna žena bez šminke u jednostavnoj haljini, koja mumla nešto sebi u bradu.  Išla sam nasumično birajući ulice u koje nisam pre kročila. Torbu sam približila sebi, tako da sam pod rukom osećala da je tu ta sigurnost. Misli su se sudarale jedna o drugu, kao bilijar kuglice, letele i saplitale me.

Moj muž je bio flegmatičan, opušten, živeo je samo za pivo i utakmice, radio kao građevinac, svako jelo mu je bilo dobro, sve što sam mu skuvala. Kad smo uveče ostajali sami, on je gledao dnevnik, tražeći sportski program, i sve što bih ja rekla odgovarao mi je može, kako ti hoćeš, važi... Ne znam da li će vam se učiniti da sam luda, ali čak sam i pomišljala da bih volela da moj muž nekada vikne, da se posvađamo, mada su njegove ambicije dosezale samo dotle da ima piva u kući.

Držim tu moju tašnu, već se ogulilo pola boje, materijal se izlazao od silne upotrebe, drška se jedva držala, ušiću to kad se vratim, ma kupiću novu. Odjednom kao da se malo osvestih. Otkud njemu taj novac?  Ne znam šta da radim sa tim, šta ako me neko presretne i uzme mi sve... Bolje da se vratim kući. Ipak nešto me tera da idem još dalje. Kad živiš tako kao ja, razmišljaš šta bi bilo da je sve drugačije, da sam odrasla u imućnoj porodici, da li bih umela sa parama. U mojoj matičnoj porodici, živela sam sa roditeljima i dve sestre, sa babom, tatinom majkom, neudatom tetkom, a neretko je dolazio i moj stric, koji je ostavljao svoju decu da budu malo kod babe. Sve što sam želela jeste da nađem nekoga ko ima svoju kuću ili stan, ma koliko to izgledalo malo.

Momke sam birala ne po izgledu, već samo da ima svoju kuću ili stan, i da radi. Ali ko za baksuz, svi koji su mi se sviđali su bili kao deca, nesposobni da žive sami, prezaštićeni, lenji i nesposobni da stvore bilo šta. I ja sam bila slična njima, kao uostalom i moje drugarice. Letargija me je ubijala. Takvo vreme nekako došlo. Potrošačko društvo. Na mali nagoveštaj neslaganja, odlaze, da ih život ne potroši... 

 Već sam imala skoro trideset, kad sam upoznala sadašnjeg, mlađeg od mene četiri godine. Živeo je sam, imao je svoju prizemnu kuću, koja nije izgledala loše.

 - Stvarno živiš sam? - pitala sam ga posle dva meseca zabavljanja, na stranu to što je kuća vapila za ulaganjem, on je živeo sam, pa bila vila ili straćala, beše mi svejedno.

- Stvarno. - rekao je smireno. Uvek je bio nasmejan, vedar, ali pasivan. Samo naša kuća, samo MOJA kuća. Svet mi je najednom dobio boje. To je bio moj san.. Majci sam rekla da se udajem. - Svoj si čovek, radi kako hoćeš.- rekla je, osetila sam da joj se nešto i ne dopada moj izbor, ali ništa nije rekla, nije me posavetovala kao što to obično majke rade. Ako me je preterano štitila kao dete, sad kao dao da je odustala od mene, to mi se nije svidelo, ni malo...

I sad nosim taj novac, osećam neku moć, razmišljam kako ćemo srediti kućicu,  kako ćemo popraviti sve što treba, kupiti nov nameštaj... Da, baš tako. Došla sam do reke, gledam u nju, kad poče iznenada kiša. Ljudi su se povukli. Kiša. Kišica. Stojim na sredini mosta, gledam u reku, mislim na onu sigurnost u torbi. Izvadim iz torbe, odmotavam krpu i gledam novac. Kiša pada po njemu. Vraćam ga u torbu. Pomalo mi je hladno od kiše, kosa mi se kovrdža od vlage. Krećem polako kući. Moja radost je iščilela, čak i sunce što se pojavilo nije me učilo srećnom.

- Šta će meni pare? - govorim. Prolazim pored prepunih kafića, ne osvrćem se... Taj život ne pripada meni. 

Ulazim u crkvu u kojoj nema nikog, samo sveštenik koga poznajem blago mi klimne glavom. Tužna sam. Kleknem pred ikonom i tiho se molim. Zašto mi je bog dao takvo iskušenje? Oduvek sam žudela za novcem, ali sad kad ga imam, ne znam šta ću sa njim. Pa me uhvati drugačija misao: "Taj novac nije moj, nije moj!" I to mi dade snagu. Izađoh brzo iz crkve, da bih požurila kući. Usput kupim sto grama kafe i hleb. Muž je ustao. Stavljam pred njega onaj novac i pitam ga da li ga je ukrao.

On sporo podiže glavu. - Ne, nisam, naravno! - i dugo ćuti. Sedim preko puta njega, ne želim da znam šta će mi reći - Prodao sam kuću. Hoće ovde da naprave zgradu…

- Ko će da pravi zgradu? A mi?  A ja? Što me nisi pitao? Gde ćemo živeti?

- Jedno vreme kod mojih, dok se ne snađemo. - i meni počinju suze, same od sebe, rasipam onaj novac svuda po sobi. "Živećemo kod mojih, kod mojih!" Ne, ja to neću, neću! Bolje da sam skočila u onu reku sa sve parama.

- Ali, zar nećeš da kupimo novu kuću za ove pare? - pitam ga.

- Ne, hoću da se uortačim sa Simom, da napravim biznis i od toga kupićemo stan u gradu.

I, kao uvek kad se osećam utučeno ili besno, odlazim u baštu i počinjem da sklanjam onaj korov, da okopavam okolo. "Da se uortačim sa Simom... Bolje da se uortači sa bukvom, više bi zaradio... Oni će taj novac propiti, da!", bacam onu motiku i jurim do kuće. On je pokupio pare koje sam pobacala i stavio uredno umotan na sto. Izašao je nekud. Gledam sekund zamotuljak, a onda brzo pokupim pare, stavim ih u torbu i bežim što dalje! Kupiću ja neku kuću, dok je još uvek novac u mojim rukama!