Novembarska kiša

Nikad nije mogla dugo da spava, legla bi oko ponoći, a već u pet bi ustajala, kroz polusivu mrenu na prozorima provirivala da onjuši vazduh, poput psa tragača, pomolivši nos kroz svetlu paučinu. Udahnuvši par puta miris sinoćne kiše, kraj otvorenog prozora uradi par kratkih vežbica i ode da se spremi za posao. Obično je svaki drugi dan trčala par krugova, bez obzira na vreme, ali jutros joj se nikako nije išlo. Radila je kao novinarka, u maloj  novinskoj agenciji, gde su uglavnom štampali žutu štampu, pa je često bila "na terenu"

Otvorila je ulazna vrata i umalo se sudarila sa čovekom u sivom mantilu. Nosio je kačket koji skide, otresajući sitne rosne kapi na pod, te zablista njegova ćela pod veštačkim osvetljenjem iz hodnika.

-Dobar dan.- reče joj, - Ili dobro jutro.

-Dobar dan.- otpozdravi mu, - Izvinite, kasnim na posao, nemam vremena za prodaju, reklame i tome slično. - pogleda na sat na mobilnom koga isključi jednim klikom.

-Kakve reklame? Zar me ne prepoznaješ, Emili?

- Nisam ja Emili. Pogrešili ste. Ja sam Helena. - približio je svoju ćelu njenoj ruci, uz želju da je poljubi ruku, - Ja sam tvoj muž!- reče čovek, široko se nacerivši i pritom joj namignuvši.

- Moj? Šta?!

Vrtela se po majušnoj dnevnoj sobi iz koje je sklonila sve suvišno, čak i mali klub stočić  na sredini sobe. Sa strane ogromnog ormara, koji je zauzimao zid od poda do plafona, stajala je hrpa novina, jedan kauč koji se razvlačio i pored njega natkasna sa lampom od čipkanog abažura. Televizor vešto ukombinovan sa crnim ormarom, koji je gledala ponekad u kasnim večernjim časovima.  Helena, mala, sitna i pronicljiva novinarka, po ceo dan je radila i dolazila je kući uglavnom da prespava. Stan je izgledao kao stan samca, u njemu se nisu videli tragovi žene, nigde šminke, parfema, nekog cveća, čak je i kuhinja bila obložena nezanimljivim belim pločicama. Stajala je kraj prozora.

 - Hoćeš li sesti? Sve ću ti objasniti. - reče joj sredovečni čovek.

- Neću da sednem! Kaži mi šta hoćeš i idi. Kao što si pre dvadeset godina otišao i nisi se vratio. Gde si bio?

- Pa reći ću ti. Samo, sedi molim te, činiš me nervoznim kad tako stojiš. Eto, kindapovali su me, ako baš hoćeš da znaš.

- Molim!? Ma daj!  Ružan si, nemaš ni dinara, glup si, a i laži su ti providne. Ajde, molim te, izadji, video si gde su vrata.- pokaza mu rukom. - Već kasnim, radim... znaš. A i ne možeš tek tako da mi baneš u kuću. Naći ćemo se kod "Dva pevca", oko sedam, pa objašnjavaj.

- Molim lepo.- učtivo se poklonio i ustao. Njihova mala predstava ga je baš zabavljala.

Išla je ulicom pušeći. Kišica je, tu i tamo, padala. Na trafici kupi još dve pakle cigareta i sede u kafanu "Dva pevca." Danas beše gusto na poslu, dekoncentrisano je gledala u mobilni, nije uspela baš ništa da napiše. Sede za prazan sto u uglu, izvadi novu cigaru, protrese kosu i skide jaknu.

- Što ne ostaviš taj porok?- pogledao ju je u oči.

- A došao si!

- Naravno, ja sam kafanski čovek, šta ćeš da piješ?

- Pivo!- prekrstila je ruke, naslonivši se na stolicu, - A ti kapućino!- bila je to više konstatacija nego pitanje, - Pričaj, da čujem, šta imaš da mi kažeš u svoju odbranu.

- Dva sina, znaš. I ćerku...od dve žene...Ti, nisi mogla da ostaneš trudna. Pa onda...

- Pa onda bez pardona dve žene?!- gotovo da viknu, pa nešto tiše reče. - Kako izgledaju te žene?

- Lepša od tebe nije bila, rodila je devojčicu. Sada ima sedam godina, zove se Nina.

- Kako misliš nije bila lepša? A druga?

- Umrla je ta prva. A druga ne znam.- reče kao da je to ništa. Nju nešto preseče.   Pogleda u njegovu kafu, istumbana osećanja su se motala po glavi.  Helena prekrsti svoje izvajane noge i prođe rukom kroz kosu, koja je nekada bila neverovatno svetlucava, kao da je posuta sitnim kapima kiše. Nekada, tako je ona mislila, da je njena lepota izbledela, ali daleko od toga da ju je to nešto opterećivalo.

- Prošlo je pola života. Vidi me kakva sam, ofucana, blizu sam pedesete, istopila sam se od tuge, ali kad neće, neće.- zaćutala je. Pogledala u pravcu vrata.

- Ti si najlepša žena na svetu, koju ja znam, tako si posebna, šteta što ti ne znaš koliko si lepa. I što si sa onim slepcem.

Ona se nasmeja, ali nekako šuplje, gotovo izdajnički. Približi se sasvim uz nju, prođe joj prstom po obrazu i vratu.

- Dobro, znaš da ne volim kad balaviš.- sklonila mu je drugu ruku sa svog kolena.- Hoćeš li mi više ispričati? Kako možeš da piješ taj bućkuriš? To nije kafa, to je otrov...

- A tvoj otrov je kao slabiji od mog.

- Ja moram... - rekla je, - A druga žena, a sinovi? - upita ga, dok ga je ljubila. - Ovo ti je pravi ukus, pivo! Bolje da krenem, nekom će biti sumnjivo.

- Druga žena nije bitna. – reče joj.

- Nije bitna! Kako nije bitna?- i dalje ga je ljubila, zatvorivši oči.

- Izmislio sam. Eto.- načas je prestala da ga ljubi.

- Idi dođavola! Jel tačno to za devojčicu?

- Tačno je! - Helena naglo ustade, ostavljajući ga da sedi.- Gde ćeš sada kad je najlepše? – upita je razočarano.

- Imam neka posla. Javljam ti se!

- Ok, dušo. Zovi me kad možeš, ja sam tu za tebe uvek! - zakolutala je očima. Dobro je obavio posao, nagradiće ga nekako. Tegoban osećaj na umrlu ženu koju nije ni poznavala pratio ju je sve do kuće.

Zvonio je sat. Samo još pet minuta, samo još pet, molim te. Isključila je zvono, ali ono ono se čulo negde u daljini. To se neko nakačio na vrata, seti se. Ustade mamurna, zar danas nije subota, možda i nije, pričajući sama sa sobom, navlačila je kućnu haljinu nemarno bačenu preko stolice i pošla da otvori ulazna vrata. 

- Gde si ti, bre više?! Zvonim tu pola sata, zaboravio sam fasciklu. A i pada kiša. Nisam ni kišobran uzeo. – Gustu kosu je uporno sklanjao sa očiju, ali ona je namerno padala na lice.- Mrzim novembar, mrzim ga. Mrzim vetar, i mrzim zimu...

- Jel danas subota?- upita ga, stavljajući sebi kafu, ne obazirući se na to šta on mrzi.

- Jeste! Što pitaš? Ti ne radiš danas. Imam sastanak u banci, rekao sam...

- A nisi mi rekao da imaš ćerku? Ninu?!

- Koga?- okrenuo se ka njoj, bled. Iz ruke mu ispade plava fascikla.- Odakle ti to? Kakvu ćerku?

- Pa lepu ćerku, nadam se, od sedam godina.-

- Da mi je znati kako uvek saznaš?!-  on uzdahnu i sede u fotelju.- Jeste, prevario sam te jednom, razumeš, samo jednom, ti nisi mogla da imaš dece, a ona... ona nije imala nikog, samo je želela dete. I tako...! Ko ti je rekao?

- Niko. Ja se bavim istraživačkim novinarstvom, sećaš se.- rekla je, pripalivši cigaru.

- Ta žena je umrla pre dve godine i ne mogu da ostavim dete, ja sam otac, znaš, ja sam otac. Nisam od onih koji ostave decu. Viđam malu kad god mogu. Žao mi je, ti ne možeš da imaš dece. Trebalo je da ti kažem sve, ali ti bi mene ostavila.

- Ne mogu da ih imam, ali ne znači da ih ne volim.- sela je. - Dovedi malu, da je upoznam, ako joj se svidim, usvojićemo je.

Njen muž ju je gledao zabezeknuto: - Hoćeš da je dovedem da živi sa nama?! To bi učinila za mene?

- Za tebe ne, za dete da. Deca ništa nisu kriva. To što si ti idiot, ne znači da mala treba da ispašta. Trebalo je da te ostavim…- jedva ga je naterala da ode na posao.

Čula ga je kako, na parkingu, dok je vetar šuštao kroz brezine grane, viče:

- VOLIM TE, HELENA, VOLIM TE! VOLIM NOVEMBAR, VOLIM KIŠU...- blesav je, pomisli Helena, dok je pozivala vodoinstalatera na mobilni.

- Zdravo inspektore, odlično ste obavili posao, onaj mamlaz od mog muža stvarno ima dete. Devojčicu. Dođi da proslavimo zajedno!

- Da dođem sada?- kaza on uz smešak, dok je gladio svoju ćelu. Spušta slušalicu, pa glasno zacokta, prevlačeći jezikom preko svojih izbeljenih zuba.

- Uh, kakva žena, ta Helena, tako je dobra! Tako je čarobna.- navuče mantil i polagano krene ka Heleni, uz vernog pratioca, kišu.