Novembarska noć

Kiša je preduhitrila komunalce i oprala umorne ulice. Da su samo znali, Sara je to već učinila, ne bi se radovali. Tako je to u životu, nije baš uvek onako kako mi mislimo da jeste. 

Probudila me neka zima, ona najgora, zima koju osetiš samo kada na put krećeš, kada ostavljaš iza sebe sve ono što voliš, i odlaziš.Ustao sam tiho kako je ne bih probudio. Skuvao kafu i vratio se u sobu. Seo uza zid naslonjen leđima na isti, ćutim i posmatram je kako spava, mirna je, takva je Sara-tigar u telu laneta zato sam je i voleo. 

"Ljubavi, ti si već budan?" , trlja oči levom rukom, desna je još uvek pod jastukom. 

"Naravno, znaš da volim izlazak sunca.", odgovorio sam kroz osmeh, iako mi nije bilo do njega. 

"Ima li kafa i za mene?", uspravlja se i sad sa obe ruke isteže svoje graciozno telo, baš kao cvet kada otvara svoje latice. 

"Sada cu ti skuvati. Istuširaj se pa da doručkujemo, znaš da moram…", prekida me i ljutito odgovara: "Znam!"

Spremio sam nam omlet od po dva jajeta sa komadićima šunke, iscedio pomorandžu i sve složio kao u hotelu "Hilton". Prišla mi je od pozadi i svoje ruke oko mojih grudi skupila. 

"Ne želim da odeš, ne želim da ostanem sama u ovom stanu, ali znam da moraš da ideš." 

Oćutao sam. Za stolom smo pričali o svemu, najviše o nebitnim stvarima. 

Dok je ona prala posudje, spakovao sam stvari u kofer. Nisam hteo pred njom to da radim, otežalo bi i ovako tešku situaciju. 

"Da li si završio?" 

Odgovorio sam potvrdno. 

Prišla je i poljubila svojim nežnim usnama ove moje, istrošene od ćutanja. Neki ljudi ćute i kada dobijaju, a kamoli kada gube. Takav sam oduvek bio. Sve bitke sam čuvao u sebi.

"Vreme je da krenem.", rekao sam odlučno.

"Ispratiću te.", njen glas je bio onakav kakav sam ja bio tog trena iznutra, slomnjen. 

Hodamo Masarikovom ulicom, koraci teški kao kofer koji vučem za sobom. 

Tu preko puta Ekonomkse škole, beli kombi je čekao na mene.

Stao sam par metara pre, uhvatio je za ruku, poljubio hladne prste i rekao:

"Volim te. Verovatno neću ni jednu kao tebe voleti. Zaslužujes ti puno bolje od čekanja, čekanja da se vratim, čekanja da me zagrliš, čekanja da zajedno ostarimo. Rasti cvete i mirise širi. Budi to što jesi, budi svoja!" 

Suze nije mogla da obuzda. 

Kada se setim tih suza, zaboli me kao i tada.

Autor Dušan Makević