Novi početak

Prvo što je ugledala, posle višedecenijske hibernacije, bila je Ona, njena slika joj je  oduzimala dah. Znala je gde se nalazi i zašto je tu. Bila je umorna, ali je osećala kako joj se vraćaju snaga i koncentracija, kao i ostale funkcije. Na ekranu su se smenjivale cifre i druga, razna obaveštenja. Povremeno su se pojavljivale reči dobrodošlice, zbog kojih se devojka nasmeja i pomisli kako su vrhunski naučnici Svegalaktičke organizacije na sve mislili. Glas ju je podsećao na zadatke, obaveze, obaveštavao o vremenu, kao i o društvenim promenama za pedeset godina putovanja. Ratovi, uništenje planete…dakle, to je to, nema povratka. Znala je, bila je pripremljena za to i nije bila jedina. Najzad, oslobođena cevčica, kablova, pločica i bočica ona ustade. Plakala je, jedva je čekala da se i drugi probude.

Prošlo je dva dana u sobi za prilagođavanje novim uslovima. Sve je bilo do detalja isplanirano.

Vreme je provodila gledajući u ekran, uživajući u svim promenama koje su se dešavale na njemu. Svetlost, boje, zvuci. Slike života, zelenilo, plavetnilo neba i okeana.

Trećeg dana pojavio se i on, drugi putnik ovog neobičnog putovanja. Sreća. Zagrljaj.

“Gde su ostali?”upita uzbuđeno devojka.

“Nema nikoga više,”reče mladić, “mi smo sami! Nisu se probudili, nisu izdržali, na žalost…”

“Sami…”ponovi zamišljeno devojka.

Bili su pripremljeni za sve situacije, pa i za ovu. Ipak, imaju jedno drugo.

Sedmog dana su kročili na tlo. Kakav je to divan osećaj bio. Zemlja je bila vlažna.

Čulo se otegnuto zviždukanje neke ptice. Vetar je mrsio devojčinu kosu. Miris života se uvlačio u njihove nozdrve. Oboje su bili srećni jer su našli novi dom, jedan jedini na ovom svetu.

“Aaaaaaaaa!”viknu mladić,”kakva lepota!”Uhvati devojku oko struka i okrete je oko sebe svom snagom.

“Staniiii !”zacenjena od smeha jedva izusti devojka”moramo da se čuvamo Adame, nemoj preterivati, idemo da proučimo dalje instrukcije, ovaj svet je sad naš dom…

"I to savršen dom!”prošaputa proslednju rečenicu Eva.