Nulti pacijent

Otvorio je oči, s mukom. Soba je bila bela, zidovi, nameštaj, posteljina na krevetu, zavese i pločice na podu. Sve je to mogao da vidi sa visoko podignutog uzglavlja, ali nije mogao da se pomeri. Ruke i noge su mu pod pokrivačima bile nečim pričvršćene za krevet. Pokušao je da viče ali njegov bariton je  zvučao kao tiho piskutanje. Iznad kreveta je bila kamera i nekoliko monitora s nekim potpuno nerazumljivim grafikonima i parametrima. Očajnički je pokušavao da se seti kako je dospeo tu, ali je rupa u njegovom sećanju bila je beskonačna. Jedino što je znao bilo je da se zove Zoran, da je pre ove prostorije bio u nekoj kafani u gradu i da mu je zgodna i pripita konobarica sedela u krilu, dolivajući često dobar konjak u njegovu čašu. Sećao se da je slavio nešto i da je društvo  oko njega bilo veselo a muzika preglasna. Onda je nastupio prekid filma, potpuna amnezija.

Vrata su se otvorila i kroz njih je ušla ista ona konobarica, u beloj uniformi i s rukavicama na rukama.

– Ko ste vi? Zašto sam vezan, gde sam ja ovo i  šta mi se desilo?

Nije odgovorila, samo se cinično nasmešila, proverila monitore i zabolau bocu s infuzijom iglu ovećeg šprica u kojem je bila neka zelena tečnost. Opet je osetio da tone u san.

Izgubio je pojam o vremenu. Po nekoj njegovoj računici, prošla je cela nedelja, a možda i svih deset dana. Svaki put kad bi se probudio dolazila je konobarica u belom, proveravala monitore i dodavala u bocu s infuzijom nešto, ne odgovarajući ni jednom rečju na njegova pitanja. Ne seća se da li je i kada poslednji put jeo ili pio. Soba je mirisala na bolnicu. Na hlor, jod i hidrogen. Spavao je omamljen nečim i ništa nije sanjao, ili se bar nije sećao snova.

Onda se jednog jutra probudio s nekim sasvim nepoznatim osećajem u telu i glavi. Nešto je bilo sasvim drugačije, nešto potpuno neobjašnjivo. Veoma čudno se osećao i  s nestrpljenjem očekivao da ona uđe u sobu. Kada su se otvorila vrata i kroz njih prošla čitava grupa ljudi u belom, osetio je strah. Nešto zlokobno je treperilo u vazduhu i bilo mu je hladno. Devojka za koju je mislio da je konobarica prišla je prva krevetu i podigla beli pokrivač. – Doktore, mislim da je napredak očigledan i da Vam već sad možemo čestitati. Ova hormonska bomba će iz korena promeniti svet. Nasilnici će triput razmisliti pre no što pokušaju bilo šta slično onome što je naš nulti pacijent počinio već nekoliko puta.

Znao je da govore o njemu, ali nije mu bilo na kraj pameti o čemu se radi. Ono što mu je totalno oduzelo glas i blokiralo mozak bio je pogled  na njegovo nago telo koje dotle nije mogao da vidi. Zažmurio je, pa opet otvorio oči, s nadom da je ono prvo bilo samo halucinacija. Ali, avaj, sve je bilo isto... Par dobrih sisa je štrčalo uvis iz njegovog grudnog koša i od njih je jedva video svoje međunožje, ali iz njega ništa nije štrčalo uvis. Kaiševi koji su držali njegove ruke i noge bili su relativno tanki, ali to nisu bile njegove mišićave ruke nabreklih vena i dlakave noge jakih, četvrtastih kolena. Ruke su bile oble i nežne, šaka mala i prsti dugi, ženski. Vrištao je, satima. Ili mu se bar tako činilo. Nepoznati ljudi su dolazili s vremena na vreme, slikali ga, nešto se sašaptavali, klimali glavam i odlazili.Nemoć je bila strašna, nepodnošljiva.

Sledećeg dana kad se probudio, ona je došla i donela mu novine. Držala je naslovnu stranu pred njegovim licem, dok je užasnutim očima čitao: "Vlada usvojila predlog zakona koji je podneo lekarski istraživački tim. Silovateljima sledi promena pola, revolucionarno otkriće naših lekara, intervencija bez skalpela i operacije!"

-To što si slavio bilo je izlazak sa desetogodišnje robije zbog dvostrukog silovanja. Iste te večeri si mene umalo udavio u sobičku iza šanka. Sada si Zorana. Još par dana i zaboravićeš sasvim ko si i šta si bio pre ovoga. A dotle se moli da ne sretneš u svom novom životu nekog takvog siledžiju kakav si ti bio. - rekla je i izašla iz sobe, ostavljajući ga da plače, onako ženski, potpuno slomljenog saznanjem koje mu je bačeno u lice.