O crti i pivu

Oduvek je volela pivo. Još kad bi deda, zatvoriviši radnju u podne, sedeo ispred kafane Beograd na negotinskom korzou, da se vidi s ljudima i popije kriglu piva, veliko točeno s kragnom, davao bi joj da umoči prst u penu i malčice srkne sve praveći brkove. Kao neki pivski Deda mraz.
Baba bi grdila kad bi osetila da i dete miriše na Wayfertov proizvod gundjajući:
- Dam te djavolu da te dam, i devojče ćeš da pokvariš, kao što si sina. I gde nauči da piješ to švapsko piće, što si se i vraćao iz tog logora, bolje da si tamo ostao, ne bi mi sad decu kvario…
Deda bi samo sevnuo na nju ispod sedih obrva, osedeo je preko noći u Koldicu, kada su ga terali da u teške metalne sanduke pakuje nesretnike, tada je mislio sretnike, kojima su muke skraćene, dakle, da ih slaže i vari šavove kako bi se tovar transportovao u logor koji je već imao peći specijalno napravljene za uništavajnje tovara. Ljudskog.
Nikada o tome nije pričao do 70. i neke, kada su novinari Ilistrovane Politike, prestižnog i čitanog časopisa, otkrili da je jedan od retkih povratnika iz Koldica. Sačuvao ga je zanat limarski i umešnost da svaki metalni sanduk zavari. Radovao se kad bi i ponekog Švabu pakovao, njega bi posebno pažljivo lemio. Kao nagradu za dobro obavljen posao dobio bi od kapoa kriglu piva:
- To ti je dobro, popij, ima šećera i hmelja, držaće te bar malo sitim. Čoveku od skoro 2 metra svaki gram snage, makar i pivske, značio je šansu da preživi, da se vrati u svoju malu varoš, ženi i deci.

I ćutao je o tome otkuda mu ta pivska navika . Iz vinskog kraja je, vlasnik vinograda koji je svoja vina pre rata slao na sajam u Pariz, uz bukovski buvije i bagrinu, njegova tamjanika dobijala je medalje, a gle čuda on sada pije pivo. Tek iz šarene Ilustrovane politike otkrili su zašto.

Ona je zaboravila ukus tog gorkog pića koje prija u letnja popodneva kad od žege treperi vazduh na čaršijskom korzou, a ona prati dedu u stopu čekajući svoje parče pene. U njenim zrelim godinama, kada je već jasno znala razliku koje vino uz koje meso ili ribu, koje u zimu, a koje u doba petrovdanskih vrućina i ilindenskog žaropeka. Teško crno zimi. Leti, čaša belog, hladjenog na ledu, u koritu. A u svako doba omiljeni joj rose. Kao da je i tada čula glas babe:
- Ne, pivo nije za devojčice, mani se, uzmi malinu ili malo onog iz krajnjeg bureta, čuvam samo za tebe.

Pivo je bilo nekako zaboravljeno piće, pili su ga samo Crnotravci na pripeci dok razlivaju ploču, direktno iz flaše uz onaj poznati zvuk kada kažiprstom otčepe već otvorenu flašu. I brkati stari muškarci . Iz krigle s kragnom, mezeći deset s lukom. Kod Složne braće gde bi ih gledala vraćajući se iz škole. Skoro da je i ona zaboravila taj gorko čudni ukus. Sve do oktoberfesta i sjajnog filma kada su svi poželeli da odu u Minhen i osete čari Buletovog ringišpila.

Nikada nije otišla tamo. Ali kuma jeste. I sa svakog novog putovanja donosila je novu limenku. I priču o crnom, bezkvasnom, pivu sa ukusom... ovoga ili onoga.
Obradovala se kad je podno Kalemegdana napravljen naš beer fest. „Oktober u avgustu“ bio je slogan te prve godine. I naravno odmah dogovorila odlazak njih dve. Kada nije Muhahmed otišao minhenskom bregu, onda je taj breg sleteo na donjogradski bulevar. Nije imala pojma kako to izgleda. Vašari su bili odlika provincije. Beograd je imao Fest, Bemus, Bitef. Šatre su bile predvidjene samo za cirkus Morreno i plato u Karadjordjevom parku. Mnogo pre Hrama. Zato i nije umela da se obuče, zapravo obuje za taj dogadjaj. Performans, kako bi to danas moderno rekli. Uvek je nosila visoke potpetice bez obzira na visinu. U večernji izlazak ide se u štiklama. I tačka. I tako se na platou u blizini Pobednika pojavila u sandalama sa kaišićima i visokom petom. Kuma je čekala u patikama i teksas suknji, s rancem na ledjima.
-Gde si ti ženo pošla, u pozorište? - začudjeno je upitala.
- Pa na beer fest.
Ona crče od smeha. Stepenište ka barutani nije postojalo, samo ostaci izlokane kaldrme, valjda još od Sulejmana zaostale, a preorane mnogim kasnijim osvajačima. Izlokane beogadskim kišama i vremenom.
- Ovuda treba da se spustimo. Ili skroz okolo niz Francusku, pa pored laguma u bulevar. Ali ovako je bliže...
Ona pogleda s visine, i svoje i stvarno, i frknu nosom:
- Ja ću ovde da te čekam, a ti mi, molim te, donesi neko od tih novih da probam. Muzika se sasvim dobro čuje i ovde.

I kako da je ne voli onda. Za nekih pola sata stigla je sa dve čaše piva u ruci i rekla;
- Evo ti radler, to je neko novo sr...ja više volim becks. Za ovo imam piće po izboru, u gradu po izboru.
- Važi. A sad ,ajd da čujemo tog malog Đordja. (sky wikler). Znam ga još iz muzičke škole sa javnih časova. Uvek je bio sjajan klinac, a kažu da sad pravi čudo sa tom čudnom muzikom.

Kakvo pivo takve i pesme, hmmm.
Ona ipak više voli pivo sa ukusom piva.

Posle samo par godina ber fest postade brend. U regionu. Gomile nezadovoljnih klinaca počeše da stižu u buljucima sada već na novobeogradsku ledinu. . Mi ostarismo, naša deca porastoše dovoljno da ostaju do jutra, isključuju telefone i ostavljaju nas da sedimo na terasi i u daljini čujemo zvuk Ušća kako bubnji. Hiljadu puta je poželela da odšeta i potraži ga ali onda kaže sebi:
- Miruj gde si i seti se tvog starog kako je čekao da stigneš sa Hajdučke česme. Pali ne zna koju po redu cigaretu, od žutog camella žuti su samo njeni prsti i čeka….da svane i da čuje zvuk ključa u bravi a onda trkom u krevet praveći se da spava.
Jednog leta stiže i bratanac. Rodjen devedesetih, ostao s roditeljima s one strane crte, ne zna baš ćirilicu ali voli pivo i ….Beogradjanke:))
Već nakon prve večeri odustaje od čekanja. Sreću se ujutru kad on i njen sin stižu , ona odlazi na posao. Bratu podnosi izveštaj da je sve u redu, sitgli su u komadu i spavaju i tako do sledeće noći.

Danas, deset godina kasnije prisećaju se u njihovoj bašti toga. I sada kada i ona i brat uživaju u unucima bratanac otkriva tajnu crtice u njemom prezimenu. Njen sin je ostao s nekom curicom na Ušću a bratanac je došao kući, Ključ od stana je imao ali ne i od ulaza. Interfon radi, ali kako da je budi u 5 ujutru? A i ne zna koji je njihov interfon. Sve uredno ispisano ćirilicom. Pokušava da se seti broja stana u kojem živimo ali nakon mnogo brojeva limenki zgužvanih i šutnutih u letu zaista nije mogao da se seti. Prebire po glavi još po neku mogućnost. M. se naravno ne javlja na telefon, ima trenutno pune ruke posla. I tako bratanac sedi, razmišlja gde da nadje još koje pivo da popije i onda klik. Pa da, tetka je rekla da je i crtom htela da ga odvoji . Kad ih je već život razdvojio neka i prezime ima crtu , izmedju njih dvoje. I eto spasa. Potraži u spisku stana prezime sa najviše ispisanih slova i crtom izmedju. Zatvori se i taj pivski dan.
Crta ponekad i spaja ljude, zar ne?