O jednom zagrljaju

Prešli smo rastojanje od nekih stotinak metara i 23 godina do parka kod Vukovog spomenika. Bio je decembarski minus i neki ljudi su doneli sa sobom vinjak. Prekriveni kaputima, sedeli smo ćutke na klupi, slušajući priče naših drugova i onih koji su se te noći nasumice pojavili. Jedna žuta sijalica obasjavala je naš krug i zbog nje, čini mi se, mogao se mikroskopski videti svaki pogled, osmeh, lagani pokret. Stiskala sam promrzle ruke na kolenima dok sam, sedeći tik uz tebe, razmišljala o svemu što se desilo te noći. Bio je to prvi put da smo govorili duže od pet minuta, i u mojoj glavi su se smenjivali utisci dok se su, istovremeno, stvarali novi. Osećala sam, već tada, da si mi prijatelj i da duboko u nama raste more, da se prepoznajemo i da počinjemo da se ne plašimo.

Drugi su ljudi oko nas pričali, pili i žickali se za cigarete, prelazili sa jedne klupe na drugu, dolazili i odlazili, mi smo bili i prisutni i odsutni tokom svega toga. Nismo se neposredno obraćali jedno drugom, ali smo komunicirali zajedničkim osluškivanjem situacije, sa povremenim stidljivim odlaskom jedno drugom u dušu. Bili smo na tom mestu, u toj noći, jedno drugom stranci koji se naslućuju, kojima se daje samo nagoveštaj i koji znaju da će biti zajedno. Trojica su se skinuli do pola na ciči zimi i nazdravljali, smejući se i igrajući. Ponekad bi mi misao odlutala, pitajući se koliko je sati, kada ću krenuti kući... Stvarnost je postojala čvrsto, samo je ponekad ustupala mesto tom trenutku u kome sam bila pored tebe, u kome se moje biće menjalo i nešto je dolazilo da ostane. Osećanje je tiho i postepeno raslo i počeo si, već tada, da me štitiš od zime i sveta. A da to nisi ni znao.

Kasnije ćeš mi reći da si i ti čitave te noći osećao da ću biti tvoje Ja, drugo lice tebe samog, i da si me našao.

Nakon popijenog vinjaka, dolaskom jutra, čekajući prevoz, ostali smo sami i zbunjeni. Nismo znali šta da kažemo jedno drugom, kao da je tišina odjednom postala vrlo čudna, ni nalik čaroliji naslućivanja dok smo bili u društvu. Na pustoj stanici nije bilo nikoga sem nas, vetar je probijao sloj kaputa, polako se rasvetljivala ulica, tramvajske šine i Vukov spomenik. Progovarali smo sa zastajkivanjem i nespretnim osmesima. Ušao si u 65 sa mnom i, umesto da siđeš na sledećoj stanici, ostao sa mnom sve do bežanijskog groblja. Za to vreme, dogodio se naš zagrljaj. Iznenadio si me. Osetila sam da sam te pronašla. Da si zaustavio vreme, da sam nova. Suočila sam se sa tim da postojiš, sagledala sam i razumela ono što te boli, što ti ne ide, što te brine, što te usrećuje, što te motiviše... Počela sam da te volim.       

Jasna Rakićević