O, more!

Iskrice detinjstva 

1975.

Juli. Treperavi vazduh nad asfaltom. Klizimo po auto-putu kao dve bubamare sa raširenim krilcima, sustižući, pa, udaljavajući se jedna od druge. Naime, poklopci motora naših fića su bili otvoreni veći deo puta ne bi li se motori hladili i uspešno nas doveli do silno željenog cilja, do mora.

Svake godine se ponavljao poznati scenario našeg letovanja. Otac je insistirao da na put ponesemo dva hleba, obavezno jednu flašu vode i pored sendviča, keksa, kantice marmelade i drugih grickalica bilo je nezamislivo poći na put bez hleba i vode. Znalo se gde ćemo stajati da se odmorimo, ići u wc i jesti. I nikako nije moglo drugačije. Otac.

Letovali smo sa mojom tetkom, tečom i bratom od tetke, Goranom. Koliko god mi je sa trinaest godina bilo naporno i mučno ustajanje u dva ujutru, jer je moj otac smatrao da je bezbednije putovanje noću, nije me napuštala radost zbog letovanja i susreta sa morem.

Obično bih sedela iza njega sa glavom uglavljenom između sedišta i prozora, koji je bio poluotvoren, često se boreći za vazduh od siline vetra, nestrpljivo čekajući poznati miris mora. Dok sam žmurila, jer je bilo nemoguće držati otvorene oči, dopuštala sam suncu da se igra sa mojom maštom, da me mami, miluje, da mi tepa, da me voli. Čula se muzika sa malenog radija čije sam melodije uklapala u slike u mojoj glavi. Vijugali smo po kamenitom predelu u čijem podnožju su se ređala mala jezerca nagoveštavajući da smo blizu cilja.

“Još malo!”, rekao bi otac promuklim glasom, gledajući u mene preko retrovizora.

Iskeženo lice brata, u drugom autu, pozivalo me je na smeh i igru. Brat, moj pajtos, moj najverniji saučesnik u svim detinjim vragolijama, sada mi je bio nesnosno dosadan, sve sa širokim osmehom i onim njegovim klavirskim zubima.

“Što me nervira ovaj Goran!”, rekla bih nervozno, okrećući glavu.

”Pa, kad će?”, nastavila bih plačno.

“Sad će!”, jednostavno bi rekao otac, opet zverajući u ono parče ogledala.

“Jesi li obukla kupaći?”, čikala bi me majka.

“Naravno!”, rekla bih već uvređeno, jer znam da će se slatko nasmejati mom nestrpljenju.

Zar oni sumnjaju u moju ljubav, u moje uzbuđenje zbog iščekivane lepote, tog sjaja, te moći i slobode? Zar ne vide koliko volim, voooliiiiim more?!

“Evo ga!”, uzviknu radosno otac.

I ukaza se moja ljubav u punom sjaju.

“Jadraaaaanka, evo ti tvoje more!”, ponosno bi rekao otac kao da ga je on, lično, zbog mene stvorio.

Blistave prelivajuće nijanse plave, zelene i tirkizne boje preplavili bi moju dušu. Osetila bih ispunjenje svih mojih životnih želja tada, pa i sada. Sa ukusom neizmerne radosti i ritmom poskakujućeg srca kao kruna sveopšte doživljene lepote i dokaza božjeg blagoslova čula bih baš tog momenta, nežni, upečatljivi glas sa radija:

”O, moreeeee, još se sećam onih dana kad si naša tjela milovalo pjenom tvojih vala! Tad' smo djeca bili mi i još nismo znali što nam nosiš ti! A s' pjesmom i mirisom tvojimrađala se ljubav naša i zato ti more hvala! More, more, more, more, more, more, o moreeee! I to sunce što nad tobom sije i taj galeb što nad tobom leti i opojni miris bora, svo to tvoje blagodalo si nam ti! Dalo si nam ljubav vječnu, dalo si nam sreću i zato ti more hvala!”, pevala je Meri Cetenić...