O umetnosti postojanja i pekari
Na platou ispred Filozofskog fakulteta, stoje dva druga. Nakon predavanja, našli su se, kako bi se dogovorili o zajedničkom poduhvatu, koji bi trebalo da pomogne jednom od njih, za ispit, na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek režije.
Drugi je student filozofije. Pod miškom drži knjigu, na čijim je žutim koricama naslov i ime autora, štampanim crvenim slovima - "Na vrhuncu beznađa", Emil Sioran.
Umorni su i gladni. Više ono drugo.
Trag mirisa svežeg peciva ih je doveo u obližnju pekaru. Seli su na visoke stolice kraj staklenog izloga, s pogledom na ulicu. Na ulici ima prolaznika, dece romskog porekla, dve, tri hrpe izgaženog snega, jedan kontejner i nekolicina goluba i vrabaca. I oni su, očigledno, gladni. Iz prostorije u unutrašnjosti pekare, koja je izvor tog mirisa koji ih je i dovukao ovamo, povremeno se mogu videti dve mesnate ruke, s belim rukavima, savijenim do jakih mišica, koje se ritmično nadimaju, meseći testo. Katkad se može videti i okrugla, velika glava sa žutom bradom, koja nešto zvižduće. To je, očigledno, pekar.
Uvod u kratki film (radni naslov - Gozba)
Scena I
Eksterijer, dan
1) detalj
Oko, pogleda na levo
1.glas, očajno: "Moj život se zaustavlja...osećam onu poznatu staru bol koja tišti. Potmulu, upornu, tihu, jaku...priroda se pokazala velikodušnom jedino prema onima koje je oslobodila pomisli na smrt. Ako je prirodno umreti, nije prirodno biti zaokupljen smrću... ili o njoj razmišljati u svakoj prilici... Uhhh! Crko' od gladi!"
2) detalj
Oko, pogleda na desno
2.glas: "A ja, kao, pun k'o bure!"
3) crni ekran
2.glas (nastavlja) : "Creva mi k'o simfonijski orkestar. Danas bi ti mogao da nađeš nešto za jelo! "
4) total
Usamljen kontejner
1.glas (pomalo iznervirano): "Kako?! Da stvorim?!"
6) detalj
Nebo
2.glas: "Što da ne. Vizuelizuj, kako bi rekli ovi danas."
1.glas: "Koji?! "
2.glas: "Pa, ovi...multimedijalni umetnici." (nastavlja dubljim, podučavajućim tonom): "Znaš, Bog je, stvorivši nas, preneo nam i umeće stvaranja."
1.glas: " Misliš, maštu?"
2.glas: "Daaa, maštu. Ali, maštu sa smislom. A to je umetnost."
1.glas: "Aaa, može li se ta umetnost jesti?"
7) srednji plan
Žena, u dronjama, povijeno prilazi kontejneru i gleda u njega
2.glas: "Pa, naravno." (pesnički zaneseno): "I dušu i telo možemo njome nahraniti."
1.glas: "Da ti nisi malo prolupao od gladi? Gde ti ode? (nestrpljivo): "Ti hrani dušu! Ja hoću nešto da stavim u kljun!"
8) detalj
Ruka žene, sa rukavicom bez prstiju, u kojoj je nešto nalik štapu u kontejneru
2.glas: "Vizuelizuj, pa materijalizuj!"
1.glas: "Misliš, kao ono - stočiću, postavi se?!"
2.glas: "Ne baš tako, to je već, bajka. Bajke imaju drugi smisao, o kome ovde nije reč. (pedagoški strpljivo):" Rekosmo - treba da ima, poruku i snagu. Da bude umetničko delo!" (brže, nestrpljivo): "Šta bi ti danas jeo?" (pomalo podrugljivo): "Molim te, budi skroman."
1.glas (glasno, odlučno): "Ma, 'leba!"
2.glas: "Eto, neka budu dva. Za nas oba." (zaneseno): "Kakva bi to snažna slika bila (tiše, i dalje zaneseno): "dva meka, topla hleba (uobučajene glasnoće) pored onog tamo kontejnera.(glasnije, živahno): 'Ajde, zamislimo zajedno! Tri, četiri...sad!"
Scena II
Enterijer, dnevno svetlo s prozora
8) srednje krupni plan
Umetnik (ustvari, pekar) u ateljeu (ustvari, pekari), mesi testo. Oblikuje dve vekne, stavlja ih u pleh i pokriva krpom da odstoje.
1.glas: "Ma, ko je sad pa ovaj?"
2.glas: "Kako, ko?! Pa, umetnik!"
1.glas: "Šta će nam on?! "
2.glas: "Svako umetničko delo treba da ima svog umetnika."
1.glas: "Hoćemo li i njega pojesti?"
2.glas (pomalo iznervirano): "Da, ako pojedeš i kontejner."(nastavlja opet sa strpljenjem): "Mi smo, u ovom slučaju Bog, jer smo sve to mi zamislili. Umetnik je naša tvorevina, a on će stvoriti hleb, tj.umetničko delo." (razvlačeći pomalo reči u slogove, podučavajućim tonom):" A Bog ne jede svoju decu. Znači, umetnik nije za jelo. On je - pribor za jelo. Ali zato, Bog, a to smo mi, obožava umetnost i hrani se njome! "
9) detalj, ekstemni gornji rakus
Pleh. Umetnik(pekar) sklanja krpu. Vekne su narasle.
1.glas: "Vidi ti njega! Ma, šta sve ume ovaj umetnik!"
10) detalj
Rerna. Ubrzano pečenje hleba.
(prati klavirska muzika, brzog ritma, kao u nemim filmovima)
Scena III
Eksterijer, dan
11) detalj
Kadar u kojem vidimo parče kontejnera i ruke koje spuštaju dva hleba.
12) srednje krupni plan
Zamrznuti kadar. Nekoliko dece žvaće. Iz usta i šaka im ispadaju komadići.
13) detalj, gornji rakus. Scena je prazna.
Krupni plan. Beton. Mrvice.
Prlaze dva vrapca. Kljucaju mrvice.
1.glas: "Hmmm, ala miriše ovaj 'leba! A tek što je ukusaaan! Svaka čast umetniku!"
2.glas: (mumlajući, da mu ne ispadne komadić) - "Ala ga napravi!"
Mljackanje.
Zatamnjenje, dok se još uvek čuje mljackanje i klepetanje krilima.
Kraj
Student filozofije, sa jednom šakom položenom na tvrde žute korice knjige, koja govori o apsurdu egzistencije, sedi u pekari, sa drugom iz srednje škole, koji je upisao Fakultet dramskih umetnost, odsek režije. Sede za visokim stolicama, tik uz stakleni izlog pekare. Na stolu, listovi, ispisani hemijskom olovkom, zagoreli listići od pogačica i dva jogurta u tetrapaku. Posmatraju dva vrapca, smešeći se zadovoljno usaglašenom, upravo završenom kratkom scenariju za film.
Jedan će od tog scenarija snimiti svoj prvi film. Pričaće se o njemu dve, do tri nedelje, a onda će ga svi zaboraviti. Kasnije će snimiti diplomski film, sa ratnom tematikom, u kome će igrati nekoliko poznatih glumaca. Nakon toga još jedan, sa socijalnom temom u budućnosti, nakon apokalipse. Taj će film proći sa veoma lošim kritikama. Tu će iscrpeti sve ideje, a i sav raspoloživi budžet. Pošto je dobar u kadriranju, otvoriće fotografsku radnju.
Drugi, student filozofije, ljubitelj jednog od najmanje citiranih mislioca, Siorana, a za njega jedinog vrednog divljenja, s kojim se u svemu slaže, nije dogurao ni do treće godine. Shvatio je da njegova egzistencija zaista, i van teorije, doživljava apsurd, pa je, po preporuci i novčanoj potpori svog oca, na periferiji grada, otvorio malu pekauru. I dobro mu ide.
Na vratima pekare, stoji firma sa slikom dva vrapca koji kljucaju mrvice. Poklon od druga iz srednje škole, sada fotografa.
Tu se sastanu ponekada, pričajući o svojim ženama i deci, a i o nekim novim scenarijima, na temu apsurda egzistencije.
Dok hleb u peći raste.