Oblici praznine

„Viktor! Da to je moje ime, koje znači pobedu, a kako otužno ironično, ne znam za pobede, kao ruganje, užas.“

Šaputao je Viktor, brišući nataloženu prljavštinu sećanja. I ovoga dana, oblici praznine su ga posećivali, samo su se oblici menjali, kao što se smenjuju i oblaci, na vedrom, tmurnom, sunčanom ili po tami mesečine, nebu. Smenjivali su se, pretili, rugali, nanosili bol, ali svi oblici rađali su se iz jednog jedinog oblika, nepodnošljive praznine.

Baš davno, praznina se rodila, iz semena naivnosti, gluposti, opijenosti sladunjavim vinom, nije je prepoznavao, jer je bio (je) slep. A onda je  rasla( je), kako je njegova snaga bivala slabija. Što više obličja nemoći, moć praznine je  bila jača, silnija, dovoljno snažna da krene i pokori ga.

Presretala ga je u mračnim haustorima, dok se grozičavo (se) skrivao, da niko ne  vidi jad, pratila ga je u stopu, po mračnim ulicama, na putevima kojima se nije  nazirao kraj, gde jedino svetlo bila je najblaža tama, koja bi se skrivala pred jutrima.

Slušao ju je, kroz kreštanje uznemirenih ptica u niskom letu, nad vodom koja se mrzla, ispijao ju je u  svakom gutljaju bekstva, na svakom koraku, u svakom trenutku nizova preslikanih istovetnosti.

Tešio je sebe, da ime označava sudbinu, da nagomilani porazi mogu i moraju biti posečeni mačem pobede.Samo je tešio, jer nije verovao, to su samo prazne otrcane reči, koje lažno ohrabre, kao što bolesniku pred smrt, osmehne se radost života.I brutalno mu predstavi sve odbačene radosti, koje je u  gordosti prezirao.

„Ali, samo želim, da se oprostim jednom smislenom rečenicom. Samo želim da mi iz bunila izgori vatra, reči, koje će naslutiti, stih, rima, nešto lepo... Da ne odem kao oblik ničega.“grizao je gorke usne, svestan da...

U pogledu oka, video se oblik, bio je oblak sunčanog prolećnog jutra, otkuda u sumraku zimskog poznog podneva, ali sijao je snažno. Oblik...da li praznine?