Obučeni ubica

Klupu u gradskom parku skoro sedamdesetogodišnji Stanko Balada je desetak minuta delio sa tinejdžerskim ljubavnim parom. Ne dolazi često u park, samo ponekad kada pretpostavi da je nešto za njega važno u novinama, koje kupuje na ulazu u park, onda sedne na uvek određenu klupu, uz samu ivicu zelene oaze, iza koje je visoki zid prekriven puzavicama, a ispred klupe proređeno žbunje, koje ne ometa preglednost, i tu ih mirno pregleda. Često je u pratnji pasa, koji su redovno bez povodaca i propisanih zaštitnih korpica. On, zapravo, ništa od te opreme i nema, psi su uvek slobodni u prostranom dvorištu stare kuće na periferiji ili u njegovoj blizini kada nekuda krene, na najmanje desetak metara, ali ga disciplinovano prate i reaguju na svaku njegovu komandu, koja je, opet, diskretna, neuočljiva za ljude u blizini. Prate ga šarplaninac i gotovo podjednako krupni kratkodlaki mešanac četvrtastih vilica, buljook, sav u naglim pokretima, te odaje utisak agresivne životinje. Takođe i u parku ničim nisu pokazivali da su u pratnji vlasnika.

Kako je dvoje selo kraj Stanka, tako su otpočeli svoj peting-ritual, ne obaćajući pažnju na starca. Iako je na klupi bilo mesta bar za šest osoba, oni su polako zauzimali sve više prostora. Stanko je uz karakteristično podizanje obrva i stiskanje vilica ustupao prostor dok je bilo moguće normalno i dalje sedeti, ali se par nije zaustavljao u osvajanju klupe.

Na kraju je, kada su se već naslonili na njega, progovorio, gledajući ispred sebe i nadajući se da će se oni ipak povući:

– Ako tražite nekoga za tricu, ja ne bih, molim vas...

– Šta si rekao, majmune? – mladić je odgurnuo devojku i, ne ustajući, približio se Stanku, isturajući donju vilicu i naprežući jako vilične mišiće, još i povlačeći rukave duksa i pokazujući debljinu podlakatne mase.

– Imate dovoljno prostora na klupi, samo me više ne gurajte, ili pređite na neku od slobodnih – i dalje je Stanko gledao mirno ispred sebe, sklapajući novine između raširenih kolena i krajičkom oka registrujući nelagodu koja je zadesila devojku i njenu borbu da pronađe reči koje će imati smisla.

– Jebaću ti mater mrtvu, matori perverznjače... – razjareni mladi mužjak podigao je desnu ruku ukočenih prstiju prema licu protivnika, nastojeći da deluje što opasnije i što odlučnije.

– Nemoj, molim te! – kriknula je devojka i zakoračila prema sukobljenima.

Stanko je, uz naglo okretanje ka mladiću, uhvatio prste ispružene ruke i savio ih uvežbanim zahvatom, dok mu je desnica ostala slobodna i spremna. Novine su, sklopljene, pale ispred klupe. Mladić se savio unazad. Njegovo telo tražilo je položaj da smanji bolove i spreči lomljenje kažiprsta. Bio je odjednom potpuno bespomoćan.

– E, sada, mladi majmune, nekoliko saveta od matorog perverznjaka. Ne trudi se nikada da postaneš opasan tip, nisi ti za to, nemaš telo, a još manje mozga. Ako već ideš u teretane, onda se ne kljukaj sranjem, nego samo vežbaj, ali bi ti bilo korisnije da više trčiš. Slušaš li, mladi majmune? Pamti, proveriću te... – tiho je govorio kroz stisnute usne.

– Izvinite, gospodine... – devojka je ustala, uplašena i neodlučna, zapitana šta treba da učini.

Čovek kratke brade koja nije skrivala duboke bore i bar polovinu ožiljka na obrazu i dalje se obraćao njenom mladiću:

– Majmune, ubuduće vodi računa o svom ponašanju. Danas imaš sreće: prvo, devojka ti je tu, pa te neću povrediti, drugo, mogu da te ubijem na više načina da niko od šetača u parku ne primeti dok se ne udaljim, treće, obučavan sam za to, kao i ova dvojica mojih prijatelja – pustio je ruku mladića da bi on mogao da se okrene i ukrsti poglede sa psima, napregnutim i u iščekivanju komande. – Šta misliš, šta bi se desilo da si jači od mene? Ili da im naredim da napadnu? Glisto jedna, u oba slučaja si mrtav. A sada ključni savet za tebe, ali i za tebe, devojko: prirodno je da ne trpite starije, ali nemojte svoju netrpeljivost da usmeravate prema starcima u parku ili na ulici, već na starije s kojima se ne slažete u vašim školama ili na fakultetima, prema političarima, prema vlasti, prema moćnicima, prema povlašćenima... – zastao je, kao da nije siguran u željeni efekat izgovorenog. – Ali, za to morate imati nekakve jebene ideale, neko znanje, malo duha, deco moja. Vaša agresivnost ne treba da bude fizička i idiotska. Vaš bunt i agresivnost moraju imati smisla, a ovo ti je, sine moj, najgluplji način. Ostanite sada tu, i budite dobri, imate zajebane čuvare. C-c-c! – uputio je opet njihove poglede ka psima i lagano podigao novine i ustao. – Inače, nemoj previše da se kompleksiraš, ja sam bivši specijalac, obučeni ubica, bato, čuo si za to, a i verovatno se ložiš na te priče. Nisi imao nikakvu šansu, a sreća tvoja što se lako proceni da si bezopasan, iako se trudiš da ličiš na strašnog momka.

Krenuo je polako prema ulici, uveravajući se da nije izazvana pozornost drugih posetilaca parka. Psi se nisu pomerali sve dok na samom izlazu nije zastao i dao im neki neprimetni znak.

Vraćajući se kući, Stanko Balada je osećao prijatan odjek malopređašnjeg prisustva adrenalina, ponos zbog savršenog držanja pasa, zbog svoje još uvek dobre forme, ali je i imao utisak da nije deci sve rekao, da je trebalo još govoriti, ostati sa njima ceo dan, mesec, godinu, sve dok ne shvate ili dok ih ne poubija.

 Zoran S. Nikolić​