Oči u oči

Onda se ona najednom pojavila. Ali ne u snu, nego u ogoljenoj, mojoj, kao sablja britkoj, stvarnosti.

Došla mi je u posetu, kako njoj i priliči, iznenada i u velikom stilu. Ne znam kako je uspela to da sredi, to mi nije ispričala, tek jednog nedeljnog prepodneva dođoše stražari po mene i bez mnogo reči odvedoše me u kancelariju upravnika. Morali smo da prođemo kroz bezmalo ceo zatvorski krug, službene prostorije bile su u drugom objektu, nekih dvesta metara udaljene od mog paviljona.

Zatekao sam je unutra. Ufurala se u laganu sportsku  kombinaciju: patikice, jakna, majica, farmerice, prava filmska glumica. Rekao bih da je izgledala seksepilnije nego ikad. Kao da je Mišel Fajfer iskočila iz filma Tekila sanrajz.

Sve je izgledalo toliko drugačije od našeg poslednjeg susreta! Nisam ni pomišljao da ćemo se ikad više videti! Ona i ja? Ja, koji sam poludeo za njom. I ona, koja mi je – doduše nehotično – sjebala život. Da, slobodno to mogu da kažem, bez imalo pardona i imalo griže savesti. Jer sve što se dešavalo sa mnom imalo je njen pečat na sebi; i niko mi ne može reći da ona toga nije bila svesna.

Možda je baš zbog toga sada ovde? pomislio sam. Možda joj je proradila savest?

Stajali smo tamo kao dve sveće jedno naspram drugog.

– Otkud ti?

Upitao sam je, gledajući u nju zabezeknuto, iskolačenih očiju, kao da gledam avet.

– Ne pitaj – odgovorila je. – Nemaš pojma šta sam sve... Nije ni važno. Jednostavno nisam mogla da nestanem tek tako, da se ti i ja nikad više ne sretnemo. A i dugujem ti nešto.

– Ne znam šta – slegnuo sam ramenima. – Ne znam šta mi duguješ. Ne duguješ mi ništa. Ne znam na šta misliš...

– Dugujem ti objašnjenje, Tihi.

– Objašnjenje!? Kakvo objašnjenje?

– Zapravo istinu o sebi. Ako ti je do toga stalo, a verujem da jeste... 

– Ne znam šta bih ti rekao. Eto, nismo se ljudski čak ni pozdravili.

– Neka, bolje je ovako. I za tebe i za mene.

– Ako ti tako kažeš.

– Da li me mrziš, reci mi najpre? To moram da znam.

– Ne. Ne mrzim te, Anđela. Naprotiv. Mislim da ti to jako dobro znaš. Zavoleo sam te čim sam te upoznao, možda čak i pre toga.

– Znala sam. Uvek sam ti govorila biće nešto od tebe, mangupčiću, sećaš se?

– Sećam, naravno. Kako to da zaboravim?

– Vidiš, sa mnom je drugačije. Ljubav i ja nikako ne možemo zajedno, to sam zapravo došla da ti kažem. Ja sam, jednostavno rečeno, operisana od takve vrste osećanja. To moraš da shvatiš. Nije da između nas dvoje nije bilo strasti, to i sâm znaš, ali ja naprosto nisam od onih koje mogu da vole celim svojim bićem. Bilo mi je lepo s tobom, to ne poričem. Ali, shvati, ne mogu protiv sebe, ne mogu drugačije. Takva sam. Knjige koje ste mi donosili i koje sam na drugi način pribavljala nosila sam Evgeniju, on bi ih prosledio dalje, a gde bi završile, pojma nemam. Poznajem ga jako dugo, još dok su prostorije Zajednice bile na drugom kraju grada, na Vračaru. Nije on bio zao čovek, samo nesrećan. I njemu sam dopuštala da mi mazi grudi isto kao što sam i tebi, ne baš isto, doduše, i bez ikakvog žara, ako me razumeš, i sa njim nisam išla u kupatilce. To između mene i njega bio je čist biznis, ono: ja tebi, ti meni. Posle smo otišli i korak dalje. Dovodila sam mu na noge darodavce i sponzore, najpre bih obradila njihove ponosne sinčine, a posle bi sve išlo glatko, kao po loju, što se kaže, neke od tih klipeta imao si čast i da upoznaš, a i oni tebe. Zauzvrat, od njega sam dobijala novac, mnogo novca. Mnogo više nego što mi je bilo potrebno za život. Tihi, kumem ti se, pojma nisam imala da on uzima iz blagajne više nego što mu pripada. Nesrećnik, činio je to samo da bi mene fascinirao, valjda plašeći se da me ne izgubi, šta li?... Grozna sam, zar ne? Dostojna tvog prezira? Sigurno nisi ni slutio da sam pala tako nisko. Hajde, priznaj? Mislio si za mene da sam neka lujka koja voli da zaluđuje klince? Ili tako nešto...

Zaćutala je i čekala da ja nešto kažem, gledajući me pravo u oči.

– Ne znam šta bih ti rekao – kazao sam. – Zatečen sam. Eto... 

I stvarno, nisam znao šta da joj kažem.

– Šta ćeš, moja prošlost nije nimalo slatka, kao što su vaše. Ja sam dete bez roditelja, odrasla sam u domu za napuštenu decu i od malena sam naučila da se nosim sa životom. Sve je bolje od siromaštava, veruj mi. To ne zna onaj ko nikad nije bio gladan. Posle njega, onako starog i otromboljenog, koji je slinavio i balavio po meni, trebalo mi je nešto mlado i lepo i ludo, a ti i oni tvoji žapci bili ste upravo takvi – mladi, lepi i ludi! Kao da vas je sam Bog poslao da me očistite od te prljavštine sa Evgenijem. Od tog sranja u koje sam zabrazdila, a koje nisam mogla tek tako da prekinem, ako me razumeš. Posle vas bih se osećala kao ponovo rođena. Biblije su bile samo izgovor... 

Gledao sam je nemo, naprosto ne verujući ni svojim očima ni svojim ušima. Kao da sanjam šta mi se događa. Ili da sam, može biti, zabrazdio negde u mutne i nejasne predele nepoznatog i nedokučivog, oči u oči s njom, nemoćan pred narkotičnim dejstvom njene  ženske magije. 

– Dobro, sad sve znaš  i nemoj da se ustručavaš da me pošalješ u pičku materinu, ako misliš da to zaslužujem. Završila sam faks i ništa me više ne drži ovde. Za nekoliko dana putujem u Australiju i više se neću vraćati ovamo. Idem u postojbinu Abordžina, kengura i crnih labudova, da tamo potražim sreću. Znam sve o tebi. Znam da su se tvoji preselili na Banovo brdo, tamo u starom kraju hteli su da svisnu od sramote. I ja sam brzo uhvatila maglu kada se ono dogodilo. Znam gde sad žive i pisaću ti na tu adresu. Znam i kad će te pustiti odavde, to je mnogo pre nego što očekuješ. I to je sve što sam mogla da učinim za tebe.

– Stani malo! Hoćeš da kažeš... Ne, nisam siguran da sam te baš najbolje razumeo?

– Tihi, ja nisam govno od čoveka. Nisam mogla da budem po strani, kopala sam i nogama i rukama da te nekako izbavim odavde, cenio ti to ili ne. Čuvaj se da ne napraviš neko sranje, molim te. Nemoj sad da zajebeš. Ja te nikada neću zaboraviti. Veruj mi: nisam mogla da zdimim odavde, a da osećam da sam ti nešto dužna, razumeš? Ako poželiš da dođeš da me vidiš, lako ćeš me naći. Ništa drugo ne mogu da ti obećam...

– Dum! Dum! Dum!...

Nekoliko potmulih udaraca o vrata dozvalo me je u stvarnost. Već sam bio zaboravio gde se nalazim. Uđoše dvojica stražara, nemušto se izvanjavajući Anđeli, pokazujući na sat, što je značilo da je isteklo vreme ovom neobičnom, neočekivanom i, nadasve, nestvarnom susretu. 

– Biće nešto od tebe, mangupčiću, videćeš!...

To je bilo poslednje što sam od nje čuo.

Poslala mi je samo još poljubac kroz vazduh. Zažmurio sam da ga što bolje osetim i ona je nestala. Nestala iz mog života zauvek.   

Ipak, hvala joj što je došla, pomislio sam.

Konačno sam čuo njene razloge. Da li me je impresionirala? Nije. Da li me je razočarala? Nije. I onda, šta da mislim o njoj? Ne znam. Možda je ipak najbolje da je zaboravim? Da, upravo to, da je zaboravim!  Ako budem imao sreće...

I da ne dužim dalje, i danas verujem da samo njoj mogu da zahvalim što sam ugledao slobodu osam meseci ranije nego što je trebalo. Okajavao sam grehe tačno tri godine četiri meseca i dva dana; od toga šest meseci i dva dana u ce ze-u dok sam čekao na suđenje, a ostatak kazne u Zabeli. Pa malo li je? Možda je trebalo da dobijem doživotnu robiju?

Odlomak iz romana  „Vrata podzemnih voda”