Od zemlje daleko, od boga visoko

“Nemoj, majko, gre’ota je! To je tvoga čeda čedo.” govoraše Mara svekrvi.

“Kad očiju  nemam, ni trepavice mi ne trebaju, no se ti spremaj rodu svome. Moj je sin pod zemljom, a to što čedom zoveš, nema ništa njegovo, k’o da mu otac nije. I na moj prag nemojte dolaziti više.”

Kako se svekrva nije dala umoliti, Mara se sa sinom koji već u mladića izrastaše, zaputi na rođeni prag. Po koraku, otac joj poznade da se tu više ništa učiniti ne dade, ted a će još dvoja gladna usta na njegov teret pasti.

“Nisam”, mislio je, "ćerku u domaćinsku kuću dao da mi pod stare dane na prag dolazi, no da vek svoj tamo provede; njihovu krv i meso na svojim grudima da podiže.”

Izimiše tako dve zime, a pre no što treća dođe, Đurađ se u snažnog i lepog mladića razvi, koji beše kadar i više od dede posla obaviti. Nagluvost mu nije smetala.

“Bog ti jedno uzme, drugo da.” govoraše ljudi, ali se na to obazirao nije.

“Ne valja ti, snago moja,” govrila mu često Mara, “samo što sin a kuburi brz i što sabljom k’o kašikom vitlaš. Takav ti je otac, pokoj mu duši, bio.”

“Lepu ćerku, kmete imaš.” reče spahija kad dođe desetak da osmotri i uzme.

“Mara… Jedinica… Udovica, spahijo. Muž joj pre neku godinu…”

“Znam, znam… Ne govori dalje. Nego, meni lepe posluge u kući treba”.

Kad otac to Mari ispriča, oči joj se suzama napuniše, a Đurađu krv u lice jurnu.

“Nećeš, majko, biti sluga Turčinu, taman se svet naopačke okrenuo”

“Nemoj, sine, kumim te Bogom! Tako ti očevog imena i groba, smiri se!”

Đurađ odgurnu majku i deo večeri se u kući pojavio nije. Majčinsko srce slutnja obuze, te mu stade govoriti da je jutro od večeri pametnije, a život onakav kakav biti mora. Đurađ  slušaše, ni reči ne izustivši.

Sutradan se po selu pronese glas da je u spahijinom voćnjaku požar izbio; da je silno voće propalo, ali kuća i sve oko nje, ostalo je netaknuto. Turske vlasti će počinitelja naći i kaznu propisno odmeriti. Kad Đurađu, na pravdi Boga ruke svezaše i kadiji ga odvedoše, Mara nemaše kud, no pravo spahiji na noge.

“Maro, jesi li to došla za sina milost da moliš?” upita je.

“Tačno je, gospodaru, nemam šta kriti. Došla sam da molim za sina; da vam služim; radite sa mnom šta vam je volja, ali njega ne dirajte, ako za milost i Boga znate! Mlad je…”

“Ne ide to tako, Maro. No, lepa si, a ja sam vazda  na lepotu žensku bio slab.”

Dok je spahija mirno lulu svoju pušio smešeći se, ona je, klečeći, pognute glave,  čekala Turčinovu zapovest.

“Dobro, de… Ne plači više, urediću da ga puste, ionako nije kriv, a štetu će narod kulukom nadoknaditi. Tebe ću lepo odenuti, dukatima okititi, kako dolikuje onoj koju spahija ljubi”

Na te reči, Mari još gore bi, ne znade šta da kaže, no poče noge da mu ljubi. Njima će biti gažena; pogažena je već, al’za Đurađa, svog jedinca, i đavolu bi dušu na dlanu ponudila. Mnogo soli su njene rane otrpele, otrpeće i ovo…

Čim se Đurađ od rana oporavio, ljut na majku i zlehudu sudbinu, dao se u goru, hajdučkoj družini. Trebalo je vremena da ga u svoje redove prime jer, ko bi imao vere u sina one što u Turčinovoj kući živi? No, kad se uveruše u istinitost priče i uvideše na delu snagu, hrabrost i rešenost njegovu, popustiše.

Teški dani za Maru nastupiše: spavati u dušmaninovoj postelji, mekoj, udobnoj, a sin u gori, na kamenu; jesti a ne znati da li je on gladan, ne beše po zapovesti majčinskog srca.

Kad bi mu se prohtelo, pozivao ju je sebi da je zbog Đurađa kinji, govoreći da će mu ona lično glavu njegovu na sofru doneti.

Od sina vesti nije bilo. Molila je Boga da mu dug život i zdravlje podari, a njoj da greh ovaj oprosti. Neka je ljut, samo da je živ i zdrav. Čeznula je da ga zagrli, naročito što joj je svake noći u san dolazio. Godine je tako provela.

Kad je na postelju pala, odneše je njenoj kući. Htela je tamo dušu da ispusti. Jedne večeri, ču kako krupan, muški glas govori ženi koja s njom beše, da se skloni. Poskoči joj srce, suze potekoše, asin majci kraj postelje na kolena pade: “Oprosti majko…majčice moja…”

“Gle, hajduk, sila od čoveka, pa u suzama grca! Nemoj sinko, ne ide to tako.”,  govorila je ne ispuštajući ga iz zagrljaja.

 “Od zemlje daleko, do Boga visoko, to ti je život.”, bile su reči koje za njom ostaše, posle noći koja joj je skinula teret sa srca i dušu joj na istinu odnela.